|
Od kad se seća uvek se bavio vidanjem i travarstvom. Dok mu je pomajka Safija bila živa, ona ga je uvodila u sve tajne te retke veštine, a kada se preselila ostao je sam samcat (setivši se njenog kraja prekrsti se i pomoli za mir duše njene), prepušten sebi i znanju koje mu podari. Seti se nje danas sedeći na gumnu, pa kada je vetar zaduvao nagovestivši nevreme i obavio ga prašinom koju podiže i ponese prema planini, pomisli da mu se to ona javi, ona koju ni u mislima ne spomenu, godinama.
I Džemilu vide, svoju ženu, pokojnu, a lika joj skoro zaboravi. Stajala je na kraju gumna promatrajući ga i u pogledu njenom prepozna tugu. Tugu, jednako vidljivu kao i onog dana kada je u naručju drža, kada umirući poslednje reči izgovori moleći ga da je sahrani ispod jorgovana pod kojim je prvi put poljubi. I učini mu se da to bi isti pogled (dug, besraman, ispitivački, ispunjen nekom tugom koja bi odraz njenog nejasnog predosećanja događaja koji su predstojili), kojim se zapilji u njega kada je nagnutu nad kladencem prvi put vide i zapazi. Ne, ne oseti bol prikrivenu i ne prepozna je u njenim očima kao tog dana, već ga podseti na pogled devojke koja ne ostvari svoje devojačke snove.
Shvati, da tom njenom pogledu ne prida mnogo pažnje, jer misli mu preplavi sećanje na poslednje trenutke provedene s njom.
Seti se pogleda zaprepaštenog, očiju od bola izobličenih, vriska koji kao da se zaledi u grlu, ruku koje klonuše nemoćno pored od teškog poroda izmrcvarenog tela i grča koji joj na trenutak oduze telo, kada shvatila je da dete je mrtvo. Seti se i pogleda kojim ga je preklinjala da to malo bezimeno dečije telo stavi u njeno naručje, a ona ga potom stisnu bojeći se da joj ga ne uzmu, ne otmu. Stiskala ga je i privijala uza se kao da je život htela da udahne u njega i kada je izdahnula on ne dade da ih rastave. Spustiše ih zajedno u crvenicu.
Ophrvan mislima nastavi put uz planinu. Džemilin lik, nestvaran, zaleluja tu pred očima mu, preplavi ga, i posta jasan, stvaran, kao živu da je gleda i učini mu se da hoda tik uz njega piljeći netremice u nj kao da želi nešto važno da mu saopšti.
Nekako mlada je, nežnija i lepša no ikada pre i haljina na njoj drugačija je, bela je, od svile, svečana, kao za venčanje da se spremi, ko da svoje devojačke snove tek sada će da ispuni, a njega podseti na curetak koji tek zakorači u devojačku dob. Podseti ga na devojče koje izgledom odaje svoju čistotu, nevinost devojačku, nevinost duše netaknute – nenačete mislima prizemnim, iskvarenim i zlobnim. I osmeh na njenom licu vide. Podseti ga na osmehe sa kojima mu je na sastanke dolazila, kriomice, pored reke zaklonjena vrbacima.
Sva svetlošću zrači, koja iz nje izbija pruživši pipke, dugačke, jedva primetne prema njemu i oni probudiše neka davno zaboravljena sećanja na nju, ispuniše ga toplinom koja se raširi telom. Srce u grudima zaigra, telo ustrepta, kolena klecnuše, kao da je u godinama mladalačkim, dvadesetim. I kad htede da je upita dal to njega čeka, njen lik se rasprši u izmaglicu, prozračnu, koju vetar ponese i raznese, a on se tada seti snova.
Snova, u koje je s početka tako često dolazila uplakana prekoravajući ga što joj ne ispuni poslednju želju, a on se pravdao nametnutom voljom njenog oca s kim nikada ne bi u dobrim odnosima, jer nije mu mogao oprostiti što je ukrade, što ukrade njegovu kći jedinicu. Za njenu preranu smrt njega je krivio, a nije hteo da se seti da je njena mati rodivši je – izdahnula.
Ostao bi on danas na gumnu zamišljen i čekao da ga nevreme natera da se skloni, ali misao ga upozori na znamenje. Na trenutak je zastala i on se prenu iz misli koje mu zaokupi viđenje, pa zaklima glavom čudeći se da odmah ne zapazi tako jasno upućene znake. Podižući prašinu vetar mu pokaza pravac. A Džemila? Džemila nagovesti da vreme je, da njegovo vreme pristiže i da odmah mora da krene. I krenu ne hajući za nevreme koje se sprema. Na izlasku iz sela, gde put se poče lagano uspinjati uz brdo, zasta. Okrenu se i spusti pogled na selo, na kuće, na livade i voćnjake. Pogled, kojim vreme htede da zaustavi i učini mu se da uspe, na tren, dovoljno dug da ga utisne u sećanje.
Seljani, žureći se da umaknu nadolazećem nevremenu, prolazeći pored njega zastajkivali su i zagledali ga pitajući se: gde li je krenuo? – i prve kišne kapi počeše propadivati iz vlagom prezasićenih oblaka, kada ga jedan od njih upita: Gde nameri, Kosta? A on mahnu rukom u pravcu planine, i ne okrenu se da ga pogleda, već produži putem.
Zaokupljen mislima, zaokupljen viđenjem, ne oseti vreme koje provede uspinjući se s naporom, tek zapazi da stiže pred pećinu gde se rodi i nejasan osećaj, na tren mu se učini da je radost, ispuni svaki deo njegova tela. Uvek kada bi kročio nogom na ledinu ispred njena ulaza, telom bi prostrujala bujica nejasnih emocija kao i prethodni put. I poče verovati da plima emocija koja se za takvih trenutaka javi parališući mu misli i ispunjavajući mu telo ugodom, rečima neiskazivom, vremenom posta potpunija, tananija, jasnija, na neki način bliska jer posta očekivana. Iz nekog dela svesti kao da je činjenica – nepobitna istina, rodila se misao da su otac i majka tu, da stoje pored njega, nemi i kao da u njega pretaču neku silu koja ga opušta i ohrabruje – potiču ga na korak koji treba da učini.
Zasta pred ulazom munju da sačeka, tamu da rasprši i rasvetli planinu kako bi je video pa u svesti ovekovečio divlju i surovu, a njemu ipak lepu i dragu.
”Čekam vas!”, uskliknu i podiže ruke ka oblacima. A glas, gromak, prolomi se iz grudi i stopi s grmljavinom, a munje zaparaše oblake, zapališe ih. Razdaniše noć i skinuvši tamni veo s planine otkriše je i razgoliše pred njegovim očima, devičanski čistu, netaknutu, lepu, surovu i divlju, u istom trenu. Kosta, ispravljen, podignute glave, stoji širom otvorenih očiju piljeći u razotkrivenu lepotu, a osmeh zaigra mu na licu kada munje zaplesaše svoju poslednju igru u njegovim zenicama. Radostan, svetlošću munja okupan i zadivljen upi u svest što oči videše. Zahvali se i nakloni okrećući se na sve četri strane sveta, zahvali se Bogu… i planini. Zahvali se planini na lepoti kojom ga okruži dajući mu utočište i na snazi koju mu podari godinama je crpeći iz nje. Bogu se zahvali na svim dobrima koja mu dariva, što mu svest otvori i ukaza na dobro i zlo – što ga na pravi put, uvek, vrati kada bi stranputicama krenuo omamljen i zaslepljen uživanjima i strastima ljudima tako prijamčljivim. Zahvali se i na munjama koje mu posla da u svesti ovekoveči sliku planine i njene lepote za života uživane, a nikada nauživane.
Okrenu se i zaputi u pećinu, u Gavrilovu pećinu, jer tako je svi zovu, tako je i on zove.
Uđe i zastade na trenutak, kao da u tami u kojoj se prst pred okom ne vidi pogledom nešto traži, istražuje, a onda se uputi do kandila, po sećanju. S mukom ga upali i pod titravom, slabašnom svetlošću treperavog plamena osmotri utrobu planine.
Promatrajući upijao je svaki detalj, svaki kamen i šaru na njemu.
Raspremi Kosta postelju. Zabravi ulaz, prečkom, teškom, hrastovom, zaglavi je između klinova uglavljenih u pukotine stena. Zapali dve sveće, velike, voštane, namesti ih kraj uzglavlja i uredi se. I pre nego leže, okrenu se i baci još jedan pogled po njoj. Oprašta se od nje, k’o od čoveka da se oprašta. Leže. Sklopi oči i prepusti se mislima.
Kroz svest i razum, ispred očiju, izmenjuju se slike vraćajući ga u prošla vremena gurnuta negde na periferiju sećanja – skoro zaboravljena. Seća se događaja koje je proživljavao krećući se stazama života (ponekad posrćući i padajući u glib, a onda bi ustajao iz te kaljuže snažniji i jači – činilo mu se ponekad da kreće se kroz vreme kao omamljen, naprosto opijen događajima koji su ga sustizali ponekada ga mazeći, a najčešće šibajući ga nemilosrdno kao da žele da ga slome, dušu da mu uzmu ili barem da je osakate), a koji ostadoše iza njega nagrizajući ga i ostavljajući tragove u njemu i na njemu, neizbrisive. Seća se i događaja koje lično nije proživeo, o kojima je slušao, a čuo ih je od ljudi koji su mu bili bliski, sa kojima je prijateljovao i od onih koje je slučajno sretao i upoznavao. Vrati se starac Kosta sećanju njegovom i nasleđenom – vrati se u prošlost pre svog rođenja. Vidi je jasno. Poverova na tren da je i to vreme lično proživeo, jer i da ga prožive ne bi ga video bolje i jasnije. Slike davno minulih vremena, onih pre njegova rođenja, o kojima su mu priče pričali i one koje su mu prećutali, poredale se u svesti i nadovezuju se, nadopunjuju, a ono što je naslućivao ili mu ne beše jasno, sada posta kristalno jasno – nema zagonetki. Jedan za njega nov život, nepoznat ili samo delimično mu poznat, odvija se slikovito u njegovoj svesti kao priča ne ispričana – koja trenutak svoj dočeka.
Detinjstvo svog oca, Gavrila, vidi, vidi njegovo odrastanje, stradanje i potucanja po svetu. Jasno vidi njegov život pa i onaj koji provede zajedno sa svojom ženom Rabijom – krijući se po zabitima, šumama, i planinskim vrletima. Krili se i živeli su u ovoj pećini, progonjeni, kao zveri.
Posmatrao je svoj dolazak na svet, dok ga je majka rađala u pećini, u ovoj pećini koja iznutra ista je kao i danas, ni jedan kamen ne napuče, šaru ne izmeni. Ču plač, a to njegov glas bi, kojim oglasi, kao fanfarama, da zakoračio je u nepoznato, među ljude. Saznade da žena koja ga često u snovima pohodi, nema, gledajući ga pogledom koji miluje, pogledom kojim mir u srce unosi, a ipak tužnim, majka mu beše. I tek sada shvati da to nije bio pogled ispunjen tugom već majčinskom brigom. Vide ih obe: ženu iz snova koja ga rodi – Gavrilovu ženu, Rabiju, i onu drugu – Safiju, majku koja ga podiže negujući u njemu čoveka. Shvati da su mu bliske i da u njemu živi jedan deo svake od njih. Učini mu se da su njini životi utkani u njegov, da ih je proživeo.
Zapita se: ”Nisam li bio: i Gavrilo, i Rabija, i Safija, i svi ostali i sve to u jednom jedinom trenu, a ponajmanje ja, Kosta. Postoji li život… onakav kakvim ga videh i proživeh. Bože!... Postojim li?... Il’ je život – trik… iluzija koja u trenutku zablešti… u trenutku kraćem od treptaja oka? …Ako postoji, traje li i koliko? Traje li tren, ili večnost? Možda je ipak sve iluzija!... Obmana!... ili kušnja Njegova… da nas proveri. Proverava li nas? – onda postojimo! Možda sve je igra, da se uverimo u svoju slabost i ništavnost. Ili fikcija je, ama baš sve, a stvorismo je voljom, voljom duha svog. Fikcija kojom Gospodina obmanut htedosmo, a prevarismo sebe. Možda…”
Zadubljen u misli starac ne zameti svetlost koja ga obavi odnoseći ga s njegovim snovima i svim njegovim umovanjima. Odnese ga na krilima olujnog vetra uz pratnju razigranih munja i pesmu gromova. Ne oseti i ne shvati da se snovi i umovanja raspršiše kao magla na povetarcu…
Sedmog dana nakon oluje seljani se uzbuniše, jer Kostu niko za to vreme ne vide. Starešina sela sakupio je seljane i predloži im da organizuju potragu za njim. Rešiše da krenu u planinu, jer tamo se starac zaputio, pre oluje. Trećeg dana, umorni i izgubivši svaku nadu da će ga naći i kada htedoše odustati od dalje potrage, nabasaše na pećinu, zatvorenu. Zabravljenu iznutra!
Neko se seti da bi to mogla biti Gavrilova pećina, o kojoj su njihovi očevi često noću uz plamen vatre sa ognjišta znali prepričavati raznorazne priče. Svi seljani su upravo radi tih priča zazirali i izbegavali pećinu. Jedino je Kosta povremeno dolazio u nju, čistio je i osamljivao se prepuštajući se svojim umovanjima. Dogovoriše se da obaveste žandarme i da se u njihovom prisustvu teška hrastova vrata na silu otvore. ”Drugde ne može biti” govorili su, jer ”tu gde se rodio vratio se i da umre”, bili su sigurni.
Sutradan uz prisustvo žandarma razvalili su seljani vrata i ušli u pećinu. Našli su dve dogorele sveće uz uzglavlje ležaja. Kostu, a ni njegovo telo nisu našli. Žandarmi su zapisali: ”Kosta je nestao. Gde… niko od seljana ne zna.” U službenim izveštajima upisan je kao: ”nestao”.
Jedino je baba Todora koja je često bila ošamućena rakijom tvrdila: živ je. Reče im da je dan pre nego otvoriše pećinu Kosta dolazio kod nje u kuću i lečio njenog bolesnog unuka. Nije se mogla setiti da li ga je ko zvao da dođe, ili je onako – slučajno navratio. Dete se naravno nije sećalo, a Todora je tvrdila da je bilo u bunilu zbog velike vatre koja mu je obuzela telo.
Ali njenim rečima niko ne poverova.
|