|
Стојим, усамљен као Боб Дилан, на тешкој
киши: ни потопљен
ни очишћен. Прочишћен, можда, мало.
Али коме је
До тога још, уопште, стало? Кад данас је
јуче – већ сутра.
А јутра не доносе, ништа: ни посебно,
ни ново. И што више
разумем – умем све мање. Крхко је – о!
–
тзв. знање. Не расте
ли вајни град брже и више ли уме, него што
било ко може
да разуме? Отуда се моје сећање на ову
поларну некрополу
живи град мртвих: сузило као Коринтски
мореуз. Отуда моја
обузетост, питијски подсмешљива: градом
над градовима.
Бардом над бардовима, што никада више
процветати неће.
Коначно: раз и овај ламент над поларном
некрополом,
ипак, није недостојан вечног Овидија?
|