|
Чији то гласови у мени јече,
проврели вулкан срце ми кува,
ледени вјетар пустињом витла
у којој свемир мој немир чува.
Каква то ала мозак ми гризе
у ванвременом несносном шуму,
кида све везе са рођенима
и хаос прави у моме уму.
Спокоја нигдје, на видику,
куда прољећно цвијеће цвати,
злослутне мисли да просвијетли
и мир монаха у душу врати.
Како надрасти вучије вријеме,
к’o мелем биље планину што је,
да л’ неке силе ванземаљске
рођене поново могу да споје.
(ћерки Иви за рођендан)
08.02.2005. Београд
|