|
Ја сам био одређен у престолну жуту просторију (просторије су биле означене бојама). То је најважнија просторија те палате. У тој просторији је краљевски престо, мени је изгледало да је та краљевска сједалица од злата, чудесног, отмјеног изгледа. Просторије су врло велике са мало лијепог, скупоцјеног намјештаја, посебним столицама и прекрасним великим сликама уздуж цијелог једног зида, невиђено лијепим ћилимом који је покривао цијели под. Поред дужег зида били су постављени столови са разноликим сендвичима и слаткишима, као и са освјежавајућим пићима. Бројна, лијепо обучена послуга разносила је и нудила гостима послужење.
Са нестрпљењем и узбуђењем чекали смо долазак Краљице и њене пратње.
Поред уздужног једног и другог зида било је по пет-шест група са око десет особа, у свакој групи и са водитељима група. Када је Краљица са супругом и пратњом ушла у нашу просторију, пришла би групи а водитељ би представио сваког члана групе. Обично би кратко поразговарала са понеким чланом групе. Када сам ја представљен и када ме је Краљица погледала са осмјехом на лицу био сам узбуђен али и врло сретан што сам дочекао и доживио тај сусрет.
Са једне стране просторије Краљици су представљени чланови група, а са друге стране њеном супругу. Краљица, иако у годинама лијепа је особа из које исијава достојанство и ауторитет, али и топлина и пријазност. Осјећао сам се достојанствено и почашћен њеним блиским присуством. Послије одласка Краљице у другу просторију, у нашој соби била је тишина као да смо сви поново преживљавали тај свечани сусрет.
По завршетку свечаног представљања, превезени смо аутобусима у Вестминстер хол (Westminster Hall). То је огромна просторија, посебно декорисана за ову пригоду. Иако је било више стотина сједала врло лахко и брзо сам нашао своје мјесто, захваљујући савршеној организацији. На сваком сједалу био је одштампан програм.
По доласку Краљице и њеног супруга и пратње, у којој је било и неколико особа које су преживјеле холокауст, програм је почео, и трајао је око два сата.
Програм је био нешто невиђено, како по разноликости, свечаном тону, умјетничком нивоу, тако и неком свеукупном посебном свечарском атмосфером.
Говорили су: Први министар Тони Блер, главни рабин Велике Британије и још неке угледне личности. Био је богат музички програм, учествовали су рецитатори и глумци, а све је било прожето сјећањем на жртве холокауста. По зидовима просторије стално су се пројицирале слике концентрационих логора и логораша. На крају програма ушла је поворка људи са упаљеним свијећама, и упалили су многобројна кандила, у знак сјећања и помен на бројне жртве холокауста.
Осјећао сам се поносним што живим у земљи која је организирала такву свечаност поводом годишњице холокауста над Јеврејима.
|