|
У четрнаест и тридесет
Звук трубе
Дозива пјесму
Тужна мелодија
Обасјава небо
Које прима часну
Душу пјесникову.
Не умиру ријечи
Умире тишина
Која нам је душе
Гласом опијала.
Одлази Велимир
У свијет поезије
У коме је живот
Дар Божјега добра
Земља прима тијело
Натопљено водом
Коју ће коријење
У цват прометнути.
Не умире пјесник
Све док живи пјесма
И док драга чека
На прагу Балкану.
Одлазе кораци
Остаје сјећање
У предворју града
Рањеног опсадом.
Док се пријатељи
Стихом опраштају
Мојмило остаје
Без свог Пастернака.
Не умире пјесник
Јер њему је земља
Пјесма коју никад
Неће довршити.
Сарајево 25.10.2004.
|