|
У Муслибеговића кући, у Мостару,
био сам цијелу вјечност, два или три дана,
бег.
Од мириса домаћинове жене
справљеним од ђула, локума коже,
калдрме гдје сам изгубио
нокат са палца из којег израста мост,
шара османских ћилима, портрета бегова,
урамљених сура на арапском,
духова из харема што навиру из камина,
од све магије оријента
чак сам и море заборавио.
Док сам одлазио,
стиснуо руку сабраћи Алији, Анту, Милану
и тихом домаћину Тађу –
на мапи града Муслибеговића кућа
више није постојала.
Испловио је брод из боце,
она долази да се не растајемо,
змије таласа ловим и плетем суре.
Опрости Средоземље,
звоњавом зен шкољки, језиком поклисара
од Монтенегра до Сицилије
огласи да сам бег.
Мостар, 14. јул 2005.
у харемлуку куће Муслибеговића
|