|
Budi me, sred ranog jutra pisak lakog
fagota, kao da
poziva na radost lova, u pustinji.
Kao da obećava,
za razbuđivanje: mleko kamilje sa urmama,
o podnevu: u oazi,
pod palmama, zaklon pred suvim i vrelim
hamsinom. A s večeri
okrepljujući čaj. Ali ovaj grad je neopevana
palanka, večna
slika ljudske duše. Dnevnik o nebu,
na kojem je
najuzaludniji sjaj, pesničke zvezde. Pre
nego se podigne
pustinjska oluja u kojoj, nalik antičkoj
tragediji, svi
pate a niko nije kriv: pre toga: vreli
naš hamsin
svagdanji, ledi nam krv u žilama. I neka
tiha seta,
kao pustinjski pesak prodire, duboko
prodire: u svaku
poru, u svaki kutak našeg postojanja.
|