|
 За живота – ако тако условно говоримо, нико не зна да ли била срећна, или је она у себи носила ону страну интимног и дубоко духовног живота који се никада не може уписати у једну биографију.
Живећи са својим најближим – често у неспоразуму, она је својим дјелом казала о себи много тога које се не може исказати нити гестом, нити ријечима – не постоји таква моћна лингвистика која би била достатна.
И сада, када покушавамо ући у њено вријеме и њено стање, када је била у снази својих сновиђења, наши сусрети били су неуобичајени. У том „обиљу“ несвакидашњих казивања и метафора које прелазе границе логичног и познатог, она је говорила својим језиком.
Једном приликом замолио сам мога колегу великог сликара Фрању Ликара да пођемо до Садете (он је тада припремао и организирао први монографију наиве у БиХ). Остао је изненађен љепотом и оригиналношћу, која подразумијева простор наивног говора, која на најбољи начин раздваја појам дилетантског и опонашајућег односа према свијету. И наравно, одмах је кандидирана у сами врх босанско-херцеговачке наивне умјетности.
Ако су људи имали среће и интелектуалне радозналости да у рукама имају монографију под насловом „Ликовна позорница Мостара“, коју је приредио марљиви господин Салко Шарић, могли су видјети планетарну слику, на почасном мјесту – на самим корицама монографије. Слика је остала без назива – ни то није случајно. То је била најозбиљнија и уједно највећа сатисфакција једном умјетнику – и то жени.
Мало је умјетника који се могу представити на тако репрезентативан начин. Али све то остаје у марку нашег кроничног заборава, потврђујући мјеру нашег поштовања и суосјећајности.
Садета није гајила илузије о некаквој умјетничкој сатисфакцији или користи од онога што ради, а ако је нешто и тражила, тражила је од пријатеља који су добро знали за њене потребе. Знала је говорити онако за себе – мени треба „паришко модра“ боја са којом бих могла насликати цијели океан. У њеном свијету, свијету између живота и снова присутне су универзалне вриједности духа. То су они „сретници“ који стоје на исконским ногама између стварног и метафизичког, али у сталној муци око реализације жељеног. Само снажни духом остају у вјечној самоизолацији.
 |
|
 |
Садета Ђикић: „Књига живота“ и „Пакао и Рај“ |
Требало је навести бар двије-три слике достатне да нас увјере али и да нас уведу у стање „левитације душе“ између неба и земље, између живота и смрти: слике „Пакао и Рај“, „Књига живота“, „Слика без назива“ су слике које ће дужи временски период бит предметом расуђивања, не ововременског раскалашног него расуђивањем нематеријалном метафизичком поетиком.
Садета је као ендемска ријетка врста људског рода, истргнута из времена и простора, ван сваког естетског и технолошког искуства, она је говорила језиком архаичним и подсвјесним што је најљепши и најпоетичнији документ личности.
Мостар, јануар 2005.
|