|
Него, да ово казивање и записивање о „џезви“, о једној „норвешкој џезви“, кренемо са самог почетка. Знано је већ одавно да је у Норвешкој сваки крај календарске године, а прије свега мјесеци новембар и децембар, вријеме појачаног и интензивног културног догађања, прије свега слике и сликарства, интензивне галеријске презентације. У тај „оквир“ сасвим комотно и квалитетно уклопила се и изложба слика четворице бх. аутора у Хафслунд галерији у Сарпсборгу (Норвешка), и та је „ситница“ попраћена са великом позорношћу у норвешкој ликовној јавности. Дало се прочитати да су Бањалучанин настањен у Сарпсборгу Јасмин Медић и Хафслунд галерија урадили нешто добро, тиме што су извршили презентацију једног дијела ликовног стваралаштва које „живи“ и настаје на скандинавским просторима. Оно, то сликарство, истински потиче и извире из једне, сасвим друге, и можда недовољно знане, културе и ликовне духовности. Зато су представљена четири босанскохерцеговачка сликара у егзилу, а њихова имена су: Радослав Тадић, Илијас Крушкић, Здравко Јојић и Енес Левић. Заиста, сваки од њих понаособ доноси изграђену и уочљиву посебност, властиту ликовну препознатљивост и „говор боје“ и свега што слику чини сликом, а сви заједно, оно што се зове изванредан визуелно естетски утисак – који је назван „Џезва“. С доста умјетничке, али свакако и естетске осјећајности, сретно је, треба се признати, пронађен и сам наслов ове културне манифестације, која засигурно неће тек тако отићи у заборав.
Изложбу је отворио Арне Орен, начелник покрајине Остфорд, надахнутим и занимљивим, могло би се рећи, правим малим трактатом о кахви и босанској (бакарној или месинганој) џезви, управо као о универзалним симболима сусретања људи, њихових дружења и разговора. У овој прилици то му је био повод казивању о мултикултуралном живљењу у којем се, напросто, хајмо рећи, упијају вриједности средине у коју умјетници долазе с разних страна свијета и једнако тако преносе и прихватају све што је вриједно из других простора и култура у скандинавском окружењу. Наши бх. сликари представили су се и појединачно, али и сви заједно, са укупно седамдесет радова у разним и комбинованим сликарским техникама.
Овај значајан и занимљив културни догађај у Сарпсборгу памтиће се и по наступу и презентацији, и укусно одабраној музици, још једног босанског ствараоца на хармоници, Мостарца Мирсада Миме Ступца. Он је, вјешто и зналачки, својим музицирањем придодао да све буде како ваља, да укупан амбијент и утисак буде још комплетнији и садржајнији и музика буде најбоља подлога свеукупном „говору“ и презентацији четворице бх. сликара, овога пута у Норвешкој, а већ можда сутра у некој другој скандинавској земљи. Зашто да не, јер сликари, било гдје да живе и стварају, они „говоре“ универзалним језиком – језиком боје…
|