Мост - Индекс
Мост - Претплата
Ајше Аркун: Мртва природа [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 181 (92 - нова серија)

Година XXIX децембар/просинац 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Предраг Матвејевић
Поуке из рушења усташких споменика

Предраг МатвејевићБили смо свједоци, још једном, националног скандала и срамоте: кад је, након споменика усташком генералу Јури Францетићу у Слуњу, подигнута спомен-плоча усташком министру Мили Будаку у Светом Року. Скандалозно је што се допустило усташкој емиграцији, која нигдје у свијету није наишла на симпатије ни стекла угледа, да она обави тај прљави посао. Скандалозно је да се то догодило у часу кад је у свим слободним земљама осуда нацизма и фашизма постала коначном и неопозивом. Скандалозно је што је у истом часу, вјеројатно по договору, хрватска десница објавила „Апел“ да се обнови процес усташкоме барјактару и ратноме злочинцу Мили Будаку, с намјером да га се – што ли друго? – рехабилитира заједно с покретом којем је припадао. Скандалозно је да се то чини управо у часу кад је кандидатура Хрватске за улазак у Европску унију постала стварном и, чини се, остваривом. Скандалозно је, уза све остало, да се више од пола стољећа након другога свјетског рата морамо поново суочавати са сабластима оних који су гурнули Европу и свијет у највећу катастрофу модерне повијести, која је однијела више од шездесет милијуна жртава.

Нитко не може порећи да је Миле Будак био доглавник, министар и велепосланик једног од најопакијих и најокрутнијих вођа европскога наци-фашизма. Не можете порећи, ви који говорите о „документима“ одбацујући очевидности, да је Будак заједно с Антом Павелићем потписао Римске уговоре којима су власти такозване Независне Државе Хрватске подариле Мусолинијевој фашистичкој Италији повијесне дијелове хрватскога територија, Истру, Далмацију, отоке. Зар се може порећи да су за прогоне и покоље, конц-логоре попут Јасеновца, Старе Градишке или Јадовна у којима је свјесно и одлучно проводен геноцид или етноцид, криви уз поглавника и његови доглавници? Тко ће порећи да је Миле Будак подржао и потписао расне законе по којима су искорјењивани Жидови, Цигани и Срби, уз њих и хрватски антифашисти?!

Наивно је оправдање у Апелу хрватске деснице да је те законе донијела Хитлерова Њемачка – па то сватко зна, тиме се само потврђује каквој се чудовишној идеологији приклонио Миле Будак. Једнако је наивна исприка да је усташки министар почео примјењивати расне законе са становитим закашњењем – јер притом није ублажио њихову окрутност и злочинство. Још је наивнији покушај неких од потписника Апела да се Павелићева доглавника прикаже као човјека који је, наводно, заштитио понеког Србина или Жидова те особно није зла наносио. Заправо није ту посриједи наивност, него подвала – то јест покушај подвале. Та ни Хитлер није својом руком никога убио, други су то за њега чинили у логорима Аушвица (: Auschwitz) или Дахауа (: Dachau).

Истина је да су процеси, уприличени у поратној ситуацији и оптерећени трагедијом који су изазвали фашистичка злодјела, били пријеки и строги те да нису удовољавали свим правним нормама. Тако је било, на жалост, и у земљама развијенијим и културнијим од наше, гдје је пало мање крви него међу нама (процјењује се да је у Француској, на примјер, било више десетина тисућа стријељања без осуде, у сјеверној Италији такођер). Онај тко данас тражи ревизију процеса писцу и политичару какав је Будак морао би се претходно суочити с чињеницом да су усташе постријељали толике књижевнике и интелектуалце првога реда, нпр. логораше из Керестинца, без икаква формалнога или неформалнога процеса. Десеци тисућа Жидова побијени су у Хрватској без суда, али по закону – ономе расном који је потписао Миле Будак. Апел хрватске деснице био би мање срамотан да је узео у обзир те чињенице и разлоге, који су довели у Европи до пријеких суђења нацистима, фашистима, усташама. Или пак да је захтијевао да се суди кривцима за недавна убојства Хрвата Кира или Левара, српске обитељи Зец чије је убојице хадезеовски суд пустио на слободу. Тек тада би се могло расправљати о евентуалној прихватљивости приједлога за ревизију процеса Будаку. Изгледао би мање загрижен и осветнички, мање скандалозан.

Нитко не може порећи да су становите изјаве Миле Будака биле срамотне и, као такве, остале у памћењу и у повијести: „Бјеж’те псине преко Дрине“, „Србе на врбе“, „с Влахом једи пола здјеле а с пола здјеле уби га по глави“, или она о законима који би требали и „изгледати као сјекира и пушка“ или пак онај говор у Госпићу по којем трећину Срба из Хрватске треба побити, трећину покрстити а трећину протјерати. То нису били само досјетке или слогани, постали су упуте и налози по којима су вршене сеобе и масовна убојства – не само кобне 1941. године него и послије ње, и још недавно. Срамотан је сваки покушај да се такве безумне изјаве ублаже или оправдају, као што су то покушали поједини потписници „Апела“ настојећи протурити глупост: да су оне, те изјаве, Будаку случајно „излетјеле“. Срамотно је да то не чине само провинцијални политиканти, него и поједини писци, и академици, и свеучилишни професори, и представници институција, сто и двадесет првопотписаних имена и презимена – вјеројатно би их било и више да није заустављен делириј. То је срамота за Хрватску, за све нас без обзира на то јесмо ли на њиховој страни или нисмо. Нигдје у Европи нитко није покушао рехабилитирати ни једног осуђеника Нирнбершких процеса нацистима и фашистима, од којих су неки били мање криви од Миле Будака. Срамота је, уза све остало, да се на спомен-плочи усташком министру истиче како је он хрватски „родољуб“ те да је сама та плоча, која одаје крајњу неписменост, постављена управо на црквеноме зиду. Срамота је то и за Цркву чији наук проповиједа „братство међу људима“ и „љубав према ближњему“. Једнако је срамотно да су улице у 17. хрватских градова добиле Будаково име, чак и у граду какав је Дубровник! Или пак да су у Сињу, алкари поставили сличну спомен-плочу „Усташама“. Књижевно дјело Миле Будака спада у нижу, провинцијалну категорију књижевности – срамота је да писци који су се придружили „Апелу“ не желе или се не усуђују то признати: тко може успоредити његову сеоску прозу с дјелима значајних профашистичких писаца какви су Селин (: Céline) или Поунд, Хамсун или Данунцио (: d ’Annunzio)!?

Сви ти срамни и скандалозни чинови нису започели јучер. Предуго смо због усташке хипотеке хтјели пред свијетом као народ којему се у разним приликама приписивало усташтво, па и онда кад је за то било најмање разлога. Толико смо пута узалуд покушавали доказати да је фашизам само кратка и ограничена епизода у хрватској повијести, подсјећајући људе добре воље је на антифашистичку борбу коју су изнијеле Далмација, Лика, Славонија, Истра, Хрватско Загорје, Титови партизани међу којима се нашло толико Хрвата.

Предраг Матвејевић: Између егзила и азилаОво је тренутак да се замислимо над свим што смо видјели посљедњих година. А видјели смо како је Европа препознала у списима покојног нам предсједника Фрање Туђмана повијесни ревизионизам, натрухе антисемитизма, покушаје да се барем дјеломице рехабилитира такозвана Независна Држава Хрватска. Видјели смо његова „најбољега министра“ (он сам га је тако звао) Гојка Шушка како пред телевизијским камерама у Сињу и Посушју диже руку и јавно поздравља фашистичким поздравом. Видјели смо толике чланове и челнике десних странака како то исто чине, пресвучени у црне одоре. Видјели смо министра правосуђа како нука да се дјеца од малена уче мрзити Србе, да „буду усташе“ (име тога бившег министра налази се меду потписницима „Апела“ деснице). Видјели смо још једног министра обране који је забијао хрватску тробојницу на врх Романије и приказивао Србе, на изразито расистички начин, као „шиљате главе“. Видјели смо изричите налога предсједника Туђмана и његових помоћника да се напада и осваја сусједна земља. Видјели смо како хрватска војска преузима војне називе и команде какве су рабили усташе, а поједини њезини одреди носе имена усташких генерала Францетића и Бобана или доглавника Будака. Видјели смо исто тако како се вратила у оптицај „куна“, назив за националну монету из времена фашистичке Независне Државе Хрватске. Видјели смо у црквама Сплита и Загреба свећенике који не само држе мисе задушнице за Анту Павелића, него у својој проповиједи уздижу усташкога поглавника до небеса. Видјели смо злоупотребу школских програма, из којих су ишчезнуле антифашистичке поруке. Видјели смо како је из просторија Друштва хрватских књижевника уклоњена мраморна плоча с именима писаца које су стријељали фашисти – то се није догодило нигдје другдје у Европи.

Све су те појаве већ виђене, неке од њих више пута. Оне су међусобно повезане. Споменик Францетићу и спомен-плоча Будаку нису ни случајни ни изненадни. Они су били смишљени и припремљени.

Страна ми је Хрватска какву жели наметнути данашња десница као и она јучерашња, усташка. Радује ме кад год се вратим кући из иноземства што видим све више младих људи који искрено желе народну и демократску Хрватску, лаичну и модерну, сувремену и европску, напредну и истински антифашистичку, у којој ће уз Хрвате спокојно и достојанствено живјети сви њени грађани, без обзира на њихову вјеру или поријекло. Овај посљедњи иступ крајње деснице заједно с фашистоидним круговима емиграције може на крају крајева у нечем бити и користан: да се види гдје тко спада, какав је, чему смјера. Предсједник Републике и премијер па и влада и дио владајуће странке овај су пут осудили опредјељења и разлоге оних који су криви за скандал који је избио и срамоту која нам је нанијета. Налог да се и споменик и спомен-плоча уклоне истодобно је најмање и највише што се у овом часу могло учинити. То може бити почетак стварне подјеле, која ће издвојити и одстранити нездраву израслину на тијелу народа. Да напокон нађемо право мјесто, у свијету просвјећености и напретка.

Претходна · Садржај · Наредна

Зоран Ковачевић: Мемо III, уље на картону [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-01-02

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска