|
Драги наш Хамица,
Увијек је тешко наћи праве ријечи када се посљедњи пут опрашта пријатељ од пријатеља. Њих заправо и нема, оне остају прекривене нашим емоцијама хтјели ми то признати или не, јер свако од нас осјећа бол од онога што види и страх од онога што га чека.
Иако свјесни тежине твоје болести и сазнања да је смрт јекин, сигурно сазнање, једино зашто знамо да ће нас стићи, ипак је увијек изненађење кад одлази неко драг. А ти си уистину био драг свима онима који су те познавали, с тобом радили или дружили. Својим студентима и колегама професорима увијек си имао понешто добронамјерно рећи и на научном и на људском плану. Тако је било све до твог пресељења са овога свијета, у Маков свијет купача и пливача на Брегави, бола и непребола на Радимљи, рука и мука у колу, изгубљених стаза на капијама града гдје дажд вјечито пада, у борје и мраморје чија стољећа нико не изброји, у свијет Горчина и Косаре који се и данас траже на земљи која је смртним сјеменом посијала, али гдје смрт није крај, јер смрти заправо и нема. И нема смрти за пријатеља док живе његови пријатељи и његова научна дјела којима ће се користити други. Таква смрт је увијек ново рађање све до Судњег дана. А на Судњем дану нека Аллах Узвишени подари нашем Хамици „модру ријеку“ која ће га увести кроз посебна џеннетска врата меду скупину одабраних робова.
Нека је рахмет племенитој души професора Мухамеда Шатора.
|