|
Мало нас је Исмете остало из оне генерације, па још расути по свијету као да и не постојимо. А било би тако лијепо, опет се окупити, опет руку један другом чврсто стиснути и лијепу бесједу започети, па бар на тренутак призвати младост и тихо, онако у пола гласа запјевати. Па онда у тишини, један поред другог у мислима одлутати у сјећања на оне тако нам драге, а сада већ тако далеке пријатеље и без сјете им рахмет назвати.
Пуно је тога још међу нама остало недореченог, пуно неиспричаног, а вријеме неумитно тече и оставља све мање наде да ће бити прилике за нова дружења, нова сјећања, нове радости. Знам да ћеш ми рећи да животне путеве не одређујемо ми, али ми се ипак чини да у нама не постоји онај минимум воље који би превагнуо на жељи повратка. Пуно вас је негдје далеко, а носталгија притиска, па осиромашује душу и ствара варљиву слику среће. Ујадили, брате, ови тужни хабери из туђине, па ја зато ипак вјерујем, желим да вјерујем у ваш скори повратак, јер ви сте дио овога града, његова туга и радост, његова нада, све оно по чему је био препознатљив у цијелом свијету.
Дођите да срцем и умом градимо овај наш лијепи град, ову нашу једину нам домовину и не дозволимо да вео заборава прекрије мезарја наших предака.
|