|
Када је Сулејман одрастао, био је лијеп момак и узеше га у војску за вријеме аустроугарске владавине. Био је, кажу, добар војник, завршио артиљеријску школу и добио чин подофицира. Остао је у аустроугарској војсци све до анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Када је скинуо униформу, наставио се дружити са Латиф-агом, пјевајући и теферичећи поред Врбаса али и по башчеџицима и кахваницама Мале чаршије и Кул-махале... Било је то вријеме прилично тешко за старосједиоце БиХ које су тада називали мухамеданцима Бењамина Калаја и зато многи од њих кренуше у Турску тражећи себи бољу и љепшу домовину. У „Турчију“, како су тадашње власти називале Турску, кренуше и два јарана – трговчић Латиф-ага Тетарић из Доњих Ситара и Сулејман Селман.
Латиф-ага се вратио у своју Босну након Првог свјетског рата, а његов јаран Сулејман је наставио служити турску војску на утврдама Дарданела (добио је назив по старом азијском граду Дарданији који је основао Дарданац, отуда и име познатог тјеснаца Дарданели. Ово је име хисторијски везано за старогрчки народ звани Дарданци, поданици краља Дардана, легендарног оснивача Троје из Хомеровог епоса, Илијаде и Одисеје, коме се приписује најстарији грчки еп. Дарданели су били окружени са двије куле с обје стране Хелеспонта – звано Хеленино море – везано за легенду из грчке митологије) као командир у артиљерији. Оженио се тамо и створио породицу, а послије рата се бавио трговином, да би касније постао власник творнице за производњу посуђа за домаћинство. На свакој посуди, тави, шерпи и тепсији-демирлији био је утиснут знак фирме са именом и презименом власника, а једну такву посуду из Турске донијела је моја сестра послије Другог свјетског рата.“
Потомци у Челинцу
„Када се вратио у Босну, Латиф-ага је у Челинцу, петнаестак километара од Бања Луке, отворио трговачку радњу, усред Челинца, изградио је млин са два жрвња и пилану са два гатера и тако постаде богат и још познатији. Чуо сам да у Челинцу и сад живи потомак Латиф-агин, наставник хисторије и некадашњи директор школе Ирфан Тетарић“, завршио је своју причу Мехмед Медо Селман, хроничар старе Бања Луке.
|