Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 171 (82 - нова серија)

Година XXIX фебруар/вељача 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Јелена Ковач
Сигрид Ундсет - Кристина Лаврансова кћи

Дјело Сигрид Ундсет, добитнице Нобелове награде за књижевност,
од епохалног значаја за норвешку културу

Актуелни друштвени и културни проблеми и индустријализација давали су основу и материјал за описе конфликтних ситуација. Писци су се често враћали у вријеме, а више њих написали и серије историјских романа. Описивали су проблеме у општој етичкој и дјелимично религиозној перспективи. Галерија ликова протеже се готово увијек на више генерација. Извјештавање је хронолошко и „неутрално“; извјестилац „невидљив“ и принципијелно „свезнајући“; угао посматрања мијења се између више особа, те у тим ситуацијама налазимо мало приповједачких коментара. Натуралистички поглед на свијет, изграђен на дарвинизму, позитивизам и утилитаризам, присутни су слојевитије него раније. Јавиле су се идеалистичке и метафизичке идеје („Филозофија интуиције“ Хенрија Бергсонса добила је своје значење у стиховима Олафа Булса /: Olaf Bulls/). Дискутоване су вјерске психолошке студије Виљема Џејмса (William James: The Varieties of Religions Experience, 1902); књига је изашла на данском, 1906. Кристофер Вистед (1873-1949) написао је дјело: Наша стара сеоска култура (Vor gamle bondekultur), а Хари Фет (/: Harry Fett/ 1875-1962) истражује у низу дјела норвешку народну умјетност.

У тој атмосфери развио се „нови реализам“ у норвешкој књижевности. Роман је постао доминирајућа врста. Важнији дио описа о дјеци испуњен је психолошким и педагошким идејама. Реалистички рам варира у роману Сигрид Ундсет у описивању натприродних догађаја који не припадају неком другом свијету, него свакодневном животу у којем се „крећу“ ирационалне снаге. Сигрид Ундсет отворено акцептира народна вјеровања о натприродним силама. То је, у дјелу, оно непознато што мучи човјека у ситуацији кад не зна шта да учини. У трилогији (1920, 1921, 1922) налазимо читав низ овакве врсте, који се као структурални елемент уплиће у начине казивања. Мрачне шуме и мрачне, хладне и уске улице² постају огледало тјескобе, непријатних осјећања, чежње искрсле из низа питања на које личности не налазе одговоре.

„Пут је улазио у густу шуму. Јахали су испод Хамероса (: Hammerås); долина је постајала уска и тамна, а жубор ријеке чуо се јаче и снажније; видјели су одбљесак Лoгена (: Lågen), текао је ледено зелен са бијелим пјенушањем између стрмих планинских зидова.“

Као у митовима о мртвим душама, Кристин је психички збуњена и узнемирена јер не може да излијечи Симоновог сина, те одлази до „оног свијета“, односи дарове и „добија“ помоћ. Налазимо чисту психоаналитичку представу и велико интересовање за психолошку анализу.

Могуће је читати „Кристин“ као социјалну и психолошку студију прожету магичним и фантастичним доживљајима. Могуће је читати и као роман психолошког реализма.

Брачни мотив пласиран је у средиште главне радње и то прво као љубав, а затим као негативно искуство. Постепено и детаљно развија се радња, а у том дугом развојном процесу откривају се личности, њихове навике и жеље и њихов одгој који их раздваја.

Основни конфликт произлази из чињенице о ограничењу слободе. Тематика обухвата социјалне односе, лични морал и положај жене у друштву. Двозначно: за доба у које је дјело написано и за сва времена, кад се има у виду истакнути проблем.

Жене сусрећемо појединачно: у својим кућама као домаћице, у туђим – као раднице на имању; налазимо их и у манастирима, на селу, на свадбама, при лијечењу болесника, у катунима...

Жена је кћерка, мајка, супруга ... Она преде, тка, сије, куха ... обавља низ послова у домаћинству. Она се радује и сања. Жена је жена, са својом индивидуалношћу, својим мислима, жељама, у својим размишљањима. Једнако као и мушки дио свијета размишља о појмовима, о Богу, о постојању, разумијевању. У животу је, међутим, често потиснута у други план и доведена у ситуацију да други одлучују о њој. Сигрид Ундсет говори о реализацији сопствене воље, о борби и праву на властити избор.

Не би се могло рећи да Сигрид Ундсет припада неком „феминизму“ који глорификује жену и бори се искључиво за женска права. Далеко од тога. „Људи“ се разликују, Сигрид Ундсет раствара ситуације и у најбољим описима даје и веома примитивне и зле жене које, уљуљане у свом осјећању сигурности, нису спремне да разумију ону ситуацију у којој је економски обесправљена особа у ситуацији да се бори за своје достојанство.

Све оно даље што не познајемо, а што на неки начин управља, у тим тешким ситуацијама, људским животима, зове се несигурност.

Управо је та врста несигурности психолошко-економска категорија којој је Сигрид Ундсет посветила читав низ страница овог романа.

Борис Јовановић: Лоуис, дрво

Асоцијације

I

Импонирајуће је колико се текстовних мотива из Кристин-трилогије може пласирати у шему из историје, права, психологије, књижевности. Стварност је непозната. Читајући „Кристин“, дјело које је од епохалног значаја за норвешку културу, јавиле су се асоцијације. Једно је ван сваке сумње: сеоски свијет и описи природе подсјетили су ме на Толстоја. С тим у вези пронашла сам и нека друга вјероватна образложења: као да је дошло до прожимања у стваралачком процесу, што уопште не представља ништа необично: нико не постаје писац тек тако и ни из чега, прије се нешто стварно догоди, а нешто се и прочита и тако настаје стварност књижевног дјела.

”Det var en bitende kold kveld, så
sneen skrek under føttene; stjernene
gnistret tett som rim på den svarte himmel.”

„Вече је била хладна, снијег је
пуцкетао испод обуће; звијезде
су свјетлуцале као иње на огромном небу.“

Може се назвати интуицијом. Било је то мјесто кад сам први пут помислила на Толстоја. Да ли је веза случајна?

Велики руски писац Лав Николајевич Толстој родио се 1828; живио је и радио на имању Јасна Пољана недалеко од Москве.

Умро је 1910. Написао је, између осталог, и дјело Рат и мир за које није никада добио Нобелову награду.

„Анархиста“, није могао добити награду.³

Лав Толстој доспио је у Норвешку својим дјелима, романима Ана Карењина и Рат и мир, првенствено, а то је било осамдесетих година деветнаестог вијека.⁴

Читали су га:

Ибсен и Бјорнсон (: Bjørnson) и Хамсун и Александер Л. Челан (: Alexander L. Kielland) и Јонас Лие (: Jonas Lie). Те 1910. имала је Сигрид 29 година. Исте године издала је дјело „Младост“, а слиједеће и роман „Јени“ (: Jenny) од када је дефинитивно призната у свијету књижевности.

Сигрид Ундсет добила је Нобелову награду. Било је то 1928. Карл Неруп (: Carl Nærup) ”syntes” („је сматрао“, норвешки, нап. редакције) да „Кристин“ подсјећа на Рат и мир. А ево шта је она одговорила:

„Ја нисам никада читала Леа Толстоја, ја сам увијек била западно оријентисана.“

Разговор је текао, заправо, овако:

Критичар:

„У норвешкој књижевности јавља се Сигрид Ундсет као писац наших најјачих, најбоље написаних и најоригиналнијих историјских романа: Кристина Лаврансова кћи (: Kristin Lavransdatter) и Улаф Аудунсон (: Olav Audunssøn); по обиму и богатству садржаја достигли су мајсторско дјело епске умјетности: Толстојев Рат и мир.“

Из дијалога: новинари и Сигрид Ундсет:

„Рекосте ли да Неруп успоређује ‚Кристин‘ (: Kristin Lavransdatter) са ‚Ратом и миром‘? Зар не мислите да је то ласкаво?“

Г-ђа Ундсет, полугласно: Нисам га читала.

Касније: Тешко читам руски. Ја, но роман је предиван. – Зар није? (хладно, незаинтересовано), ја сам увијек била оријентисана западно.“

Карл Неруп је критичар великог формата. Написао је 1897. и „Описе и угођаје у младој књижевности“, као и поглавље о модерној норвешкој књижевности, 1890-1904, које је саставни дио књиге „Илустрована норвешка историја књижевности“, аутора Хенрика Јегера (/: Henrik Jæeger/ 1854-95).

Карл Неруп био је импресионистички критичар са великим талентом за снажна тумачења; критика му је представљала професију, „животни задатак“, имао је велики утјецај на читалачку публику, много већи него иједан норвешки критичар прије њега.

Претпоставку не желим претворити у инсинуацију. Могу једино навести да није требало знати руски; Толстојева дјела су већ била преведена на дански.

Амалиа Скрам (/: Amalie Skram/ 1847-1905) била је одушевљена „Породичном срећом“; своје осјећање унијела је попут читаоца у роман ”Afkom”, 1898:

– То је „Породична срећа“ – каже једна њена личност – од једног руског писца. Ја прије нисам ништа читала од њега, нити сам чула његово име. Но, то мора да је изузетан писац. То је велики књижевник, Хенрик! Мораш га прочитати, немогуће је описати.

Толстој је говорио с дужним поштовањем о Бјорнсону (: Bjørnson). Бјорнсон је послао Толстоју примјерак свога дјела „Краљ“.

Везу између „Кристине – Лаврансове кћерке“ и Толстојевог дјела не могу доказати. Овдје је ријеч о асоцијацијама.

II

Ховиска (: Høviska) књижевност била је веома популарна у средњем вијеку. Варлаам и Јоасаф и Тристан и Изолда преведени су за вријеме краља Хакона Хаконсона (: Håkon Håkonsson). Популарна тема ових дјела које су „као дашак, са новим идеалима и тоном долазили из страног свијета“, била је љубав.

У роману налазимо ситуацију у којој су Кристин и Ингебјорг (/: Ingebjørg/ двије врснице) нападнуте од пљачкаша, а Ерленд и његов пратилац долазе из шуме јашући на коњима и то у посљедњем тренутку. Млади људи спашавају дјевојке, а Ерленд постаје Кристинин витез.

Витешка романтика прожета је стилом саге. Налазимо је између осталог у Тристану и Изолди и у Приповијестима о краљу Артуру.⁵

„Приче о краљу Артуру и витезовима округлог стола“, превела је Сигрид Ундсет 1815. године.

Тај начин описивања осјећа се нарочито у првом дијелу романа.

III

„Кристина – Лаврансова кћерка“. То је дјело о фамилијарним односима, о осјећању дужности и поштовања према родитељима и о односима између родитеља и дјеце. Наводим два одломка.

„Кристин“:

„Чула је поток који је текао и жуборио негдје у близини; пошла је према звуку док га није пронашла; попела се горе на неки велики камен и опрала руке и лице, знојно, изуједано од комараца.

Испод камена видјела се вода у тихом, слабом паду, а у средини одсјај планинског зида и неколико малих бреза и бусења – било је то најљепше огледало, а Кристин је радосно дотрчала до потока и посматрала се у води – хтјела се увјерити у оно што јој је Истрид рекла, да сличи своме оцу.⁶ Смијала се, мицала главом и нагињала напријед, све док се њена коса није сусрела са оном свјетлијом која је овијала њено лице у потоку.

Мелиха Санџактар: Сухо цвијеће

Свуда около расло је невјероватно много свјетлоцрвеног цвијећа које се зове водени коријен; цвјетови су били црвенији и љепши овдје код планинског потока него код куће дуж ријеке. Онда је Кристин брала и повезала сваки цвијет узицом од траве све док није направила најљепши, најбогатији свјетлоцрвени вијенац. Дјевојчица га је поставила на главу и потрчала до слапа да види како изгледа, сад је била удешена попут одрасле дјевојке која се спрема да иде на игранку.“⁷

Из аутобиографског дјела „Једанаест година“:

„Тог малог теракота коњица из Троје који је добио од Шлимана (: Schliemann); посудио је Ингвилди, јер је уживао у размишљању, овдје се игра његово мало младо с буцмастим, ознојеним рукама са једном играчком којом се можда играло неко дијете из Троје прије неких хиљаду година.“⁸

„Сва издања сага лежала су на најдоњој полици регала, а Ингвилд⁹ је лежала на стомаку, на тепиху, кад би читала своме оцу.“¹⁰

Онда је питала, а он јој је тумачио поријекло сваке ријечи или какав је био народни начин размишљања у старијим временима, јер се иза неке необично изграђене реченице или генитива или датива које немамо више у језику, крије увијек неки начин размишљања који се разликује од овог савременог. Зато се бацила на учења новог и старог норвешког, не размишљајући да би то могло бити тешко. Теже одломке, као стихове из Еде (/: Edda/ „Старије“), читао јој је и преводио.

У биографији о Сигрид Ундсет налазимо и ове податке:

1912. Вјенчала се за Андерса Кастуса Сварстада (: Anders Castus Svarstad).

1916. Усваја мужеву дјецу, из његовог првог брака.

Кристина – Лаврансова кћи – то је дјевојка која је веома привржена оцу.

Сигрид Ундсет слика брачне конфликте и снажне супротне интересе. Кристин живи у браку са Ерлендом чију је дјецу, из везе са првом женом, признала; разводе се формално, а Ерленд одлази да живи на своме имању. Неријетко писци уносе и властито животно искуство у своја дјела.

Радња романа

Дешава се у периоду између 1306 – 1349. Догађаји су смјештени у Хамар, Осло, Тунсберг, Нидарос (норвешки градови), у Гудбрандсову долину, (у Тронделагу /: Trøndelag/), у Довре (планина), као и на имања: Јорун (: Jørundgård), Дифрин (: Dyfrin), Хусаби (: Husaby), Haugen ...¹¹

Природа је филмска, људи се крећу, често на скијама, на коњима или у колима, те се слике јављају и смјењују, а углови посматрања мијењају.

Шта видимо у тим кадровима?

Норвешко море, фјордове, потоке, ријеке, водопаде...

Изражајном снагом производи Сигрид Ундсет импресију карактеристичним појединостима које оживљавају подручја или области у којима се догађа радња романа.

Осло, и тада главни град, окружен шумовитим брдима, са Акерс-ријеком, испод Екеберг-брда; пристаништа повезана: са Данском, Шведском, Енглеском и Њемачком; Акерхус – са шумама; Трондхеим, основан у X вијеку, са најпознатијом грађевином, Нидаросдомен, са Довре-планином, са Нид-ријеком која урања у трондхеимски фјорд; Гудбранс долина (покрајина Опланд /: Oppland/ – данас), са насељима, сеоским газдинствима, обрадивим површинама.

„Вијенац“ је прво и најинтересантније дјело.

„Газдарица“ садржи епску ширину и мирноћу у опису атмосфере и ликова; то је онај начин који подсјећа на велико дјело руске књижевности.

„Крст“ је у добром дијелу симболичан.

1. „Вијенац“¹²
– Јорундгорд (/: Jørundgård/ назив имања)
– Вијенац
– Лавранс Бјоргулфсон (: Bjørgulfssøn)

2. „Газдарица“
– Гријешни људи
– Хусаби (/: Husaby/ имање)
– Ерленд Никулаусон (: Nikulaussøn)

3. „Крст“
– Пристојност
– Гријешници
– Крст

У експозицији је представљено имање Јорун (: Jørun), власништво богатог сељака Лавранса Никулаусона (: Nikulaussøn).

Кристин је дјевојчица – доселила се у Јорундгорд (: Jørundgård) са мајком (Рагнфрид) и оцем. Рагнфрид ће у току развоја радње родити још двије кћерке: Утвхид и Рамборг.

Описани су и живот на имању и Кристинина путовања с оцем: прво у катуне, а друго: преко Хамара у Осло.

Кристин је нарасла, напунила је петнаест година; Лавранс ју је вјерио по тадашњим обичајима. Вјереник је: Симон Андресон (: Andressøn), један од синова богатог сељака из околине. Кристин је ову вјеридбу прихватила; обичај је био да отац бира, а да дјевојка пристане или не пристане на очев избор.

Кристинин пријатељ из дјетињства, Арне, доноси одлуку да (након њених зарука) отпутује у Осло. Кристин га прати. Она то чини кријући од родитеља, а на повратку сусреће свештениковог сестрића, Бентеина, који је напада.

У Хамару ће се, након неког времена, срести Арне и Бентеин; Арне ће у том сукобу погинути. Село се, након овог догађаја, а под утјецајем Арнеових родитеља, „окреће“ против Кристине.

Лавранс и Симон доносе одлуку: Кристин ће отићи, на годину дана, у манастир, у Осло.

Ако слиједимо ток главне радње, заплет се дешава у другом поглављу.

Кристин је три седмице у клостеру.

У Осло су стигли инострани трговци, народ је нагрнуо са свих страна. „Од Мјосе (: Mjøsa) до Ландемеркета врвјело је од свијета те прве недјеље у мају“ кад су се Кристина и њена вршњакиња упутиле на сајам.

Дјевојке су се одвојиле, жељеле су у Миклегорд (: Miklegård), да набаве обућу.

Трговац је био Нијемац, имао је жену Норвежанку и посједовао је кућу у Миклегордену. На повратку су се изгубиле. Неки младићи им помажу, а онда их нападају.

„Ударила је човјека у лице завежљајем у којем је држала новац, а он се затетурао, ударила га је поново у прса, а он се занио и одгегао према стијени и још комад пута низбрдо. Онај други Нијемац зграбио ју је озада, истргнуо јој новчаник из руке и ланчић с врата, изнемогла дјевојка покушала је да му га отме. Он је хтио да се ослободи, а тада су пљачкаши чули да неко долази.“

Љубав на први поглед, а затим слиједи низ догађаја који узрокују прекид зарука са Симоном. Лавранс је увријеђен, но напосљетку пристаје да уда своју кћерку за Ерленда.

Радња се премјешта у Хусаби, на Ерледово имање у Тронделагу. Кристин постаје мајка и домаћица.

Заплет се наставља. Кристинин „заручник“ Симон оженио је њену млађу сестру Рамборг. Кристин и Симон су род, а Ерленд и Симон постају баџанаци. Симон је често у Кристининој близини.

– Ерленд запада у неприлике политичке природе: учествује у завјери против краља Магнуса. Завјера је откривена, а Ерленд у затвору. Симон успијева да га ослободи, Ерленду одузимају „Хусаби“. Породица се сели у Јорунгорд.

(наставак у сљедећем броју)

____________________
¹ „Обичаји се мијењају временом. Људска увјерења се мијењају такођер, и они мисле другачије о многим стварима. Људска срца се никад у потпуности не мијењају.“ Орјасетер (: Ørjasæter), Тордис, Биографија о Сигрид Ундсет, 1993.
² Примјер: 373. с.
³ Nag, Martin: ”Tolstojs gjennombrudd i Norge”, с. 44.
⁴ Преводи на данском.
⁵ Историјски краљ Артур живио је у 6. вијеку; био је старјешина британске војске у борби против англосаксонаца.
⁶ Подвлачење је моје.
⁷ ”Kransen”, с. 22.
⁸ ”Elleve år” с. 12.
⁹ Ингвилд је Сигрид.
¹⁰ Исто, с. 274.
¹¹ Хамар је град-центар за насеља у околини језера Мјоса (: Mjøsa). Налази се у покрајини Хедмарк која има највише шуме, највише ирваса и највеће површине обрадивог земљишта. Тунсберг, у покрајини Вестфолд (данас је „главни“ град Ларвик). Сор-Тронделаг (: Sør-Trøndelag) – покрајина, протеже се до трондхејмског фјорда и од шведске границе до острва Хитра и Фроја (: Frøya).
¹² Дјело је преведено на наш језик, код нас.

Претходна · Садржај · Наредна

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2004-07-14

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска