Home · Arhiva · Novi broj · Traži/Search · Linkovi
Redakcija · Pretplata · Kontakt


Broj 165 (76 - nova serija)

Godina XXVIII avgust/kolovoz 2003.
Prethodna · Sadržaj · Slijedeća

Sonja Biserko
PROBOJ ZAVERE ĆUTANJA
Slučaj Biljane Plavšić


Priznanje Biljane Plavšić je sigurno prekretnica u dugogodišnjim naporima Haškog tribunala. Činjenica da je Biljana Plavšić izgovorila rečenicu - ”došla sam da se suočim s ovim optužbama i da poštedim moj narod, jer je bilo jasno da bi oni platili cenu bilo čijeg nedolaska”, ne samo da otvara put srpskom narodu za odstupnicu od kolektivne odgovornosti i povratak u civilizaciju, već je i sam Tribunal dobio dodatno šansu da se učvrsti kao ključna institucija u proces suočavanja na Balkanu. Da vodeći političar Srba u Bosni prihvati svoju odgovornost po navodima optužbe za najgore zločine protiv humanosti, iskorak je kojem se niko nije nadao, imajući u vidu gomilu laži kojom se i dalje služe njihovi idejni projektanti. Ne tako davno u srpskoj akademiji nauka i umetnosti održanje skup čiji je glavni cilj bio negiranje postojanja projekta Velike Srbije, što samo povećava raskorak između realnosti koja se dokazuje u Hagu i laži koje se uporno lansiraju iz ovog epicentra srpskog nacionalizma.

Priznanje Biljane Plavšić je tek početak otvaranja pitanja odgovornosti srpskih intelektualaca i institucija kao ideologa nasilnog prekrajanja granica. Upravo je Dobrica Ćosić godinama tvrdio da je ”rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlučujuću ulogu Nemačke u savezništvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom i potom islamskih sila, srpskom narodu, de facto, objavljen treći svetski rat” na koji je on ”odgovorio odbrambenim ratom, ratom za svoj opstanak i svoju demokratsku državu”.

Zato je neophodno razgolititi organizatore rata i srpskog istorijskog poraza. Treba sprečiti da Ćosićevo tumačenje, koje počiva na prognozi da će bitna promena našeg teškog položaja nastupiti ”promenom evropske i svetske konstelacije i neminovnim razbijanjem još uvek dejstvujućih monolita u globalnoj imperijalnoj strategiji SAD, Nemačke i militantnog islama, koji je ozbiljno zapretio evropskoj hrišćanskoj civilizaciji zapečati sudbinu Srbije. Ovakva tumačenja se čuju i u Haškoj sudnici jer se Slobodan Milošević očigledno još uvek napaja na izvorištu srpske tragedije, u krugu oko Dobrice Ćosića. Cenu za zločinački poduhvat treba da plate, makar moralno, i oni koji su gotovo dve decenije stvarali kulturni model koji je omogućio rat a koji i dan-danas, kako kaže Biljana Plavšić ”bestidno nastavljaju da traže odanost i podršku našeg naroda. To se čini izazivanjem straha, govorenjem poluistina, kako bi se ubedio naš narod da je svet protiv nas. Ali, plodovi njihovog rada, tog rukovodstva, su jasni: grobovi, izbeglice, izolacija i ogorčenje prema celom svetu, koji nas je odbacio upravo zbog tih lidera”.


Biljana Plavšić je i sama učestvovala u potpirivanju rata: pamte se i njene bahate i arogantne izjave. Jedna, koje se mnogi sećaju, odnosi se na etničko čišćenje: ”Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naziv etničko čišćenje i okvalifikovali to kao ratni zločin. Sve i da zadržimo 70 odsto teritorije nema tu mira. Za nas nema mira. Ja njima, ovako da kažem, ne želim, ništa dobro. Ali da ja budem mirna, moramo im dati nešto, da imaju gde sebi da organizuju život, da ne bi mene celo vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih muslimanskih 30 odsto.”
Njena neosetljivost možda je najviše došla do izražaja kada je govorila o silovanim Muslimankama, što je negirala na uvredljiv način: ”Silovanje je, na žalost, strategija ratovanja Muslimana i dela Hrvata prema Srbima. Za islam je to normalno jer toleriše poligamiju. Istorijski, kroz 500 godina turske okupacije, sasvim je normalno bilo pravo bega ili age na prvu bračnu noć sa ženom iz populacije raje. Takođe, islamska religija određuje da se nacija deteta određuje isključivo - po ocu.”

Zanimljivo je da je sada novinarka NIN-a Ljiljana Smajlović podsetila na njene ranije izjave, kao da želi da umanji efekat njenih reči danas; naime, poruka bi mogla da  bude da se sada teško može verovati ženi koja je nekad tako govorila. Biljana Plavšić danas priznaje da je Ćosićevsko viđenje rata neodrživo. Ona kaže: ”Objašnjenja samoodbrane i opstanka ne pružaju opravdanja. Na kraju, čak i naši sunarodnici su rekli da smo u ovom ratu izgubili svoju plemenitost. Postavljaju se očigledna pitanja. Ako je ova istina tako jasna, zašto je ja nisam videla ranije? I kako su naše rukovodstvo i oni koji su ga sledili mogli počiniti takva dela? Odgovor na oba pitanja je, verujem, strepnja, zaslepljujuća strepnja, koja je dovela do opsesije, naročito za one od nas za koje je Drugi svetski rat živa uspomena, da Srbi više nikada ne dopuste sebi da budu žrtve.”

Njen iskaz govori o tome kako je instrumentalizovano stradanje Srba u Drugom svetskom ratu, kao izgovor za rat koji nije bio odbrambeni, već rat za stvaranje srpske države u granicama koje je zacrtao ideolog četničkog pokreta Moljević u ”Homogenoj Srbiji”, a osamdesetih godina preuzeo kao program svoje partije (SPO) Vuk Drašković. Dobrica Ćosić tačno konstatuje da je u nacionalnoj politici ”ostvaren izvestan političko-stranački konsenzus”, jer sve stranke ”slede i svesrdno pomažu borbu srpskog naroda za nacionalno i državno ujedinjenje u Republici Srpskoj i republici Srpskoj Krajini”. Danas Biljana Plavšić o toj borbi kaže: ”Čineći ovo, mi u rukovodstvu smo prekršili najosnovniju dužnost svakog ljudskog bića
- dužnost da se uzdrži i poštuje dostojanstvo drugih.”

Biljana Plavšić je pokazala da je, pored ogromne odgovornosti koju ima za bosanski rat, kompleksnija ličnost i ja lično verujem (ili bar tako želim) da je prošla kroz dramatične trenutke kada se odlučivala na čin priznanja. Posle desetogodišnje destrukcije regiona, kako materijalne tako i moralne, ovakvo priznanje treba prihvatiti kako bi se uspostavio okvir koji bi odredio moralne principe za proces suočavanja, obnovu poverenja i pomirenje. Njena tvrdnja da se ona uverila i da ”prihvata da su više hiljada nevinih ljudi bili žrtve organizovanog i sistematskog delovanja da se uklone Muslimani i Hrvati sa područja koje su Srbi smatrali svojim” ruši ”zid” koji su Srbi napravili oko sebe, probija zaveru ćutanja o zločinima. Njeno priznanje, samo po sebi, neće biti od pomoći ukoliko mu ne sledi aktivan rat političke i intelektualne elite, koja treba da pažljivo i odgovorno otvara pitanje zločina i odgovornosti za njih. Od priznanja Biljane Plavšić, kao prvog ovakve vrste, mogao bi se napraviti moralni čin od opštenacionalnog značaja i zbog toga je neophodno izbeći njegovu banalizaciju (kakvih nastojanja već ima), ili, još gore, njegovu komercijalizaciju (čega smo do sada često bili svedoci).

Prethodna · Sadržaj · Slijedeća

Zlatko Melcher: Motiv sa stećka

Home · Arhiva · Novi broj · Traži/Search · Linkovi
Redakcija · Pretplata · Kontakt

Časopis Most je upisan u evidenciju javnih glasila R BiH pod brojem 536 od 30.11.1995.
i oslobođen je plaćanja poreza na promet.
ISSN 0350-6517

Na vrh

Copyright © 1995-2003 Časopis Most · Mostar · Bosna i Hercegovina
Sadržaj obnovljen: 14-05-2004

Design by © 1998-2003 HarisTucakovic, Sweden