|
Будимо се у исто вријеме
Ја трљам очи још снене,
он бјелином бескрај одјене.
Оба ходимо дванаест часова и више.
Навечер, ја старији за један дан,
он увијек исти – заспи, не дише.
Будимо се кад и прољеће
Он се претвара у љето,
ја копним као снијег
Сазријевам, као јесен.
Он увијек зрење обнавља,
ја сам краћи за једно доба.
Хладим се, као зима.
Он отиче с потоцима,
ја остајем усамљен и беживотан.
Бјелина дана умире у сумраку
|