|
Вибрирају звуци ријечи,
Све је језик даље од главе,
Магнети зраком слух буде,
Тијела даље изломљеној души
И зла мисао образ не чува.
Снага мотора затеже нерве,
Рука руку мање тражи,
Пјегава свјетлост,
Модре ране лиже.
Малим одлијева се моћ,
Да мјере ситне ствари,
На врху јагодица осјети,
Далеко властитом болу.
Животна бродица носи нас
На валовима времена,
И мирну луку спаса тражи,
– Живот и смрт исту обалу грле.
Даљина у нама све даља,
Отуђени од мира Земље,
Чекамо да мудро провиђење,
Промијени пут равнотеже.
У тврде уши не допире шапат,
Младог листа са жедног стабла,
Озлојађени вјетар отворе шири.
У страху дрхте траве,
Све више расту и пеку сјећања,
Вратите ме боног на обалу
Бистрог протицања ријеке.
Главатичево, 27.1.2007.
|