|
Великог југословенског писца Данила Киша (умро у Паризу 1989. године) ништа није тако дубоко узнемиравало као национализам. Киш је уочио да је национализам „идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан“. Националиста је „наоружан незнањем, тупим као батина и мржњом, оштром попут ножа“. Парафразирајући Сартра, Киш каже: „Бити националиста значи бити индивидуум без обавезе. То је кукавица који не жели да призна свој кукавичлук; убица који потискује своју наклоност ка убиству, немоћан да је сасвим пригуши а који се, ипак, не усуђује да убије, осим из потаје или у анонимности гомиле, незадовољник који се не усуђује да се побуни из страха од консеквенци своје побуне.“
Тајни циљ сваког националисте јесте да створи свијет, најчешће у облику нације, у који ће утопити своју индивидуалност.
Данило Киш није дочекао трагични распад Југославије, али је слутио њену ужасну смрт. О томе је причао његов велики пријатељ, познати мађарски књижевник Ђерђ Конрад (György Conrad): „Једне вечери у Кишовом друштву сјећаћу се читавог живота. С његове десне стране сједио је један српски филозоф, а с лијеве један хрватски писац. Обојица су разговарали, али нису успјели да успоставе комуникацију. Киш их је у једном тренутку прекинуо и најуљудније им рекао: ’Ви, драги мој, ви сте идиот’; а другоме: ’Ви, драги мој, ви сте будала’. Потом се окренуо према мени и, очију пуних суза, прошапутао на мађарском: ’Већ видим обрисе потока крви у мојој земљи’.“
Није прошло много времена од те вечери у Конрадовој вили на Балатону, а звијери су се окупиле као никад у толиком броју и кренуле у удружени злочиначки подухват. Потоци крви које је Киш наслућивао, потекли су. Почело је клање и велика представа етничког чишћења, са губитком завичаја, комшијских, пријатељских и родбинских веза.
Конрад није рекао ко је био тај српски филозоф, а ко хрватски писац, али не сумњам да су се ускоро обојица нашли у елитној интелектуалној дивизији која је фабриковала мржњу и хушкала на рат. Можда и данас живе претварајући се као да се ништа није десило, са свим друштвеним привилегијама у својим земљама. За разлику од таквих типова, Данило Киш је данас, у националном смислу, „ничији“ писац, презрен од српских националиста као хуља.
Током прошлог стољећа национализам је неколико пута проглашаван мртвим, посљедњи пут након Другог свјетског рата. Тада су свима биле видљиве геноцидне посљедице национализма, оличеног у италијанском фашизму и њемачком нацизму, па је изгледало да су националистички програм и пракса својим војним поразом покопани. Међутим, четрдесет година касније та је идеологија доживјела ренесансу. Оживљавање национализма није било само ствар такозване деснице, већ прије свега такозване љевице. Наравно, љевичари су тврдили да њихов национализам нема ништа заједничког са национализмом фашиста и нациста. Они су свој национализам тумачили као национализам обесправљених људи.
Прије доласка на власт у Србији, Слободан Милошевић је имао ригидан бољшевички став према сваком национализму, а према српском посебно. Али, један догађај је све промијенио. У вријеме косовске кризе Милошевић одлази у Косово Поље, гдје 24. априла 1987. године, пред окупљеним Србима изговара чувену реченицу: „Нико не сме да вас бије“. Ко је тада могао и помислити да ће та банална реченица имати вулканску моћ у разбуктавању великосрпског национализма!? Милошевић је тог дана вјероватно први пут схватио колика је опојност национализма, његова понесеност и снага којом се може манипулирати.
У датим историјским околностима обје Југославије, краљевска и комунистичка, срушиле су се под теретом национализма. Растао сам слушајући око себе гласове четири вјероисповијести: исламске, католичке, православне и јудаистичке, али то нисам осјећао као подјелу међу људима. Језик којим су говорили био је исти. Национално мијешани бракови склапани су чешће него што то неки данас могу и замислити. Све су то били разлози због којих сам цијелог живота, кад год бих испуњавао рубрику „националност“ осјећао одвратност према том бирократском захтјеву. Као да сам сам себи ударао некакав жиг на чело. Нисам желио да будем обиљежен својом националном припадношћу. Било је бољих начина да будем препознат. Поготово су ми се гадила приватна пропитивања о томе јесам ли Хрват или Србин.
Немам ништа против било чијих националних осјећања, па ни против патриотизма. Али, полазити од питања шта је неко по националности крајње је примитивно и опасно. Рату и свирепостима у бившој Југославији претходило је масовно разврставање грађана, често и против њихове воље, по националној припадности. Националност је постала полазна тачка у животном ставу милиона људи. А њена крајња тачка, што се најбоље видјело у случају Срба – био је фашизам. Националшовинизам је и данас, шеснаест година након пада комунизма, доминирајућа идеологија у свим земљама еx-Југославије, он је постао нова религија помијешана са лудилом.
Било како било, рођене су нове, мале балканске националне државе, а тиме и нови идентитети. Народи који су седам деценија живјели заједно, бришу из свог новог идентитета све што их објективно спаја и увећавају оно што их разликује. Срби и даље држе да су једини „небески народ“ на Земљи, док Хрвати „откривају“ да су не само један од најстаријих народа на свијету, већ се одричу и свог славенског поријекла. Нови мит гласи: Хрвати су поријеклом из Ирана! Ерик Хобсбаум (Eric Hobsbawm), најпознатији свјетски теоретичар национализма, објашњава ову митоманију: „У земљама бивше Југославије религија се појављује као главни елемент нове националне државе. То заправо показује да су други елементи слични или исти. Према томе, ту тек треба створити нацију у правом смислу. Треба повећати разлике у језицима, политичке разлике, направити јасно територијално разграничење и коначно – измислити традицију!“
Географске просторе у Хрватској и Босни и Херцеговини, који су вијековима били етнички и вјерски мијешани, дакле „нечисти“, посљедњи рат је учинио „чистим“, и њихова прошлост је постала својина само једног народа. Измислити традицију у Хобсбаумовом смислу ријечи значило је изоставити из прошлости допринос покољења друге националности која су до јуче на тим просторима живјела, допринос привреди, науци или архитектури, умјетности или књижевности. То је једна од накнадних посљедица национализма који почиње позивима на мржњу у име етничке чистоте, и наставља се масовним депортацијама и прогонима становништва.
„Није тешко, умјесто с муком репродуковати протеклу стварност, подизати на њеном мјесту лијепе грађевине националне митологије. Ова митологија помаже привремено, бришући срамне догађаје, помажући националном поносу, па ипак, на дуже стазе доноси огромне штете, јер самосугестије и самохвале неће замијенити трезвену оцјену чињеница“, писао је пољски нобеловац Чеслав Милош (Czeslaw Milosz). Мислећи на рат у бившој Југославији, Милош се сјећао дјетињства у родном Вилну и великог егзодуса Пољака из Украјине, Бјелорусије и Литве. „Треба мислити на породичне хронике, каже писац, које тако често указују на поријекло, много сложеније него што се то може прочитати из рубрике ’националност ’… Као што је тешко игнорисати, сачуване у сјећању, трауматске посљедице растанака…“
На питање који политички пројект би донио срећу свијету, један славни оперски пјевач, који је могао да добије пасош сваке земље на свијету, је рекао: „Укидање држава“. Наравно, то је утопија једног космополите. Дени де Ружмон (Denis de Rougemont) је говорио да „државе-нације спрјечавају све, а не стварају ништа; њихов суверенитет је негативан“. Национална држава, у правилу, припада једној нацији, па се држављанство у великој мјери поистовјећује са националношћу. Ту већ почиње неравноправност њених држављана, јер зависно од тога шта садржи рубрика „националност“, појединцу припадају већа или мања права. У Босни и Херцеговини се то дискриминаторско начело примјењује више него досљедно. Неколико стотина хиљада њених данашњих становника, људи са истим држављанством, у властитој су земљи сведени на етничку мањину. Фамозна рубрика „националност“, што ће рећи име и презиме, чине те људе обесправљеним у окружењу етничке већине.
Ипак, упркос свим критикама са становишта подјеле на грађане „првог“ и грађане „другог“ реда, национална држава је далеко од тога да постане историјски фосил. Не треба ни покушавати да се она уништи, али је њено релативизирање неизбјежно, јер сви велики проблеми данашњег свијета захтијевају мултинационална рјешења.
Постоји једна саркастична дефиниција нације, која каже да је нација група људи повезана заблудом о заједничким прецима и мржњом према заједничким сусједима. Распад Југославије и конституисање нових националних држава на темељима митолошко-религијске постојаности дали су овој дефиницији за право.
Нација успоставља свој хомогени систем вриједности и тако постаје угњетавач. Појединац не може изаћи из тог система, не може напустити нацију, а да не буде проглашен отпадником. Поготово је то случај на Балкану, гдје се вјера поистовјећује са нацијом. У очима српских националиста сваки објективан Србин је по природи издајник.
Већ петнаест и више година и сам носим жиг националног отпадника. За то вријеме примио сам велики број писама и е-маил порука у којима сам чашћаван најпогрднијим ријечима. Најчешће су ми их слали великосрпски националисти. Пријетили су ми, слали ме у лудницу, а понекад и на вјешала. Није ме штедјела ни њихова хрватска братија. Дио тих писама која на свој начин говоре о жестини и агресивности националистичког бјеснила, објавио сам у књизи Станица Хаг.
На тајном процесу за који не знам гдје је, када и како вођен, „осуђен“ сам на смрт заједно с групом пробосански оријентираних Срба. Иза „пресуде“ је стајала самозвана терористичка организација „Гаврило Принцип“, која је „пресуду“ послала Српском грађанском вијећу у Сарајеву.
То траје до данашњих дана и трајаће, претпостављам, док год тој багри будем загорчавао живот. Пошиљаоци те националистичке поште заправо су ментални узорци руље која је пљачкала, палила, убијала, одводила људе у логоре и силовала муслиманске жене. Њихове су очи пуне мрака. Од њих милост не тражим, нити бих им је икада дао.
Неки моји пријатељи приговарају ми да сам према Србима превише строг, према Хрватима много мање, а према Бошњацима мало или нимало. Не видим у томе ништа чудно. Полазим од природног, мени блиског моралног начела да сваки цивилизацијски еманциповани интелектуалац, писац, умјетник или новинар треба да се супротставља злу у сопственом народу, и тек онда гледа преко плота на друге. Кад против повампирења нацизма у Њемачкој диже глас један Гинтер Грас (Günter Grass), то има једно значење, а посве друго кад на то упозорава Француз Бернар Анри Леви (Bernard Henri Lévy). Не спадам у ред таквих величина, али чистећи испред свог прага чиним колико могу. Агресивни великосрпски национализам је највећа опасност по мир на Балкану. Унесрећио је Бошњаке, Хрвате и Албанце, а Србима нанио историјски морални пораз. Зато је побједа над властитим национализмом „бити или не бити“ српског народа. Хрватским национализмом бавим се у мјери у којој он разара Босну и Херцеговину. Не потцјењујем ни бошњачки клеронационализам, али имајући у виду трагедију коју је бошњачки народ преживио, држим да му треба дати времена да се од те несреће прибере.
Националисти су осуђени на трајно заточеништво унутар зидина подигнутих на принципу крви и тла. Заробљеници ове наказне идеологије су можда ваше прве комшије, можда у кафани сједе за столом до вашег, сусрећете их у трамвају и на улици, на стадионима и естрадним концертима са фашистичком иконографијом, свакако и на молитвама у црквама… Није их довољно само препознати. Треба им се и супротставити прије него што „дођу и по вас“.
Национализам је огромна тема. Њоме сам се у овом тексту бавио фрагментарно и што сам боље умио. Презир који осјећам према националистима плод је чињенице што сам имао злу хисторијску срећу да осјетим моћ и размјере националистичког тиранства, и да будем свједок и хроничар његових ужасних посљедица.
____________________
(Есеј из ауторове књиге Звијери на окупу)
|