|
Након пет до сада објављених књига у двадесет година списатељског рада, Сабахудин Хаџиалић припремио је нову пјесничку збирку под насловом Алтер его у коју је уврстио двадесетак раније публицираних пјесама, те исто толико нових пјесничких остварења. Овај избор зорно потврђује његов пјеснички дигнитет, који је изграђен на рефералним засадима савремене европске и свјетске поезије.
Збирка је подијељена на три тематске цјелине.
Прва цјелина говори о нама, односно опћенито о људима који себе сврставају у најсавршенија жива бића на планети Земља. Колико је то саморангирање (ин)валидно понајбоље потврђују сукоби и ратови које та, најсвјеснија (?) бића воде од настанка људске цивилизације. И које ће водити до непознатог краја неизвјесне нам будућности. Кад пјева о нама и нашим људским манама, Хаџиалић је разложно шкрт на ријечима и увјетно одређен у промишљањима. Он вјерује човјеку, али на прагматичкој равни изражава сумњу у многе његове накане и поступке. Потврду тога приступа и става налазимо нарочито у пјесмама под насловима Аманет, Безимени, Cogito ergo sum и Галеб Џонатан Ливингстон. Обраћајући се човјеку као јединки свога рода, у пјесму Аманет, Хаџиалић промишља и записује сљедеће стихове:
- Не осјећај завист према онима што бакљу носе.
- Догорјет ће у њиховим рукама.
И то је све! То је цијела пјесма. Чиста и јасна као брушени поетски бисер. У њој се сватко може потражити и пронаћи. По својој памети и по властитој савјести. Било му од воље!
Друга цјелина посвећена је земљи и домољубљу. Земљи као мјесту постанка и опстанка. Домовини и дому као исходишту којем се враћамо ма гдје били и ма камо ишли. Духом и (или) тијелом, свеједно. У епицентру Хаџиалићева пјесништва о земљи је држава Босна и Херцеговина. Земља усуда и суда. Златни рудник за доморођене и магнет за странце. Посна и росна. Херцеговина и Босна. Све у једном и све око једног. Пјесникова земља! Родна и плодна. Од грког бајама, до семберског и посавског шећера. У худи вакат и у лудо вријеме, та земља бива гладна, јадна и хладна. Баш као у пјесми Кула од карата у којој пјесник, не без туге и горчине, записује сљедеће стихове:
- Снијег и лед Босном вију.
- Херцеговина хладном постаје!
И опстаје, придодајем! Тек да то злобници и агресори, не забораве!
У трећој цјелини пјесник промишља љубав као највеће постигнуће човјекова духа и љепоте природе што нас окружује. Љубав је узајамни однос и занос бића која опстају ширењем Добра и врсте којој припадају. Истовремено, љубав је центар свијета и свега што постоји и једино она нам пружа прилику да вољењем одбранимо људску част и достојанство. Већину љубавних пјесама у склопу четверодјелног циклуса пјесник посвећује својој животној сапутници Амири. Пјесме настале из љубави нису шкрте на ријечима. У њима је пјесник отворен и јасан, а у одмјереној дози заљубљен и страсан. Жена је прво лице љубави и доноситељица живота и то дјело природе нитко не може порећи нити промијенити. У томе прсти судбине, а ни људске руке ни примисли не могу ништа пореметити нити преусмјерити. И то је најбоља и највјечнија божја и природна правда. Тако нека остане до краја свијета и свега! Јер, тако нам сугерира и пјесник у надахнутој пјесми Она и ја:
- Као плима мојих сјећања, она рађа моје дане.
- Као мјесец мојих ноћи, она упија моје године.
Љубав нема границе! А што ће љубави границе, када је ионако све друго око нас безнадно ограничено?!
У овој поетској збирци, невеликој по садржини, а големој по снази казаних и записаних порука, уграђено је више десетина пјесама чију ће мисаону дубину и лексичку ширину осјетити сваки добронамјерни и доброупућени читатељ. Издвајам само неке од њих, свјестан да су укуси различити и да о њима на овоме мјесту не треба расправљати. То су, уз већ спомињане, у првом реду пјесме с насловима: Били су и остаће, Манипулаторима чуђења, Прича о младости, Просјаци ума, Судбине I и II, Могу ли?, Теби истино, Усуд, Земљи, њој самој, Mea culpa, Неоткани Сизиф и Националистичка химна. У потоњој пјесми, као и у још некима сличног садржаја, пјесник се с јаким аргументима одређује негативно према политици и њеним протагонистима. Чини то без двојбе, премда и сам непосредно судјелује у процесу политичког освјешћивања маса које су, колико до јучер, заведене риком овнова предводника, махале оружјем и посипале се пепелом и гаром сагорјелих ријечи и барута етничких гладијатора и хашких крвника.
Поезија Сабахудина Хаџиалића открива нам и потврђује пјесника завидне културе, богате лексике и широког књижевног знања и умијећа. Захваљујући томе, он успјешно прати све трендове савремене свјетске поезије и примјењује је у властитој књижевној радионици. Тако нас увјерава да су крила његове младости која су у пјесми Галеб Џонатан Ливингстон била на оправци „у њиховим радионицама“ у јако добром стању, те да мирно плове нашим поднебљем носећи га смјерно у висине и у још неоткривене литерарне предјеле. За очекивати је да ће нас са тога пута и убудуће обасипати новим раскошним стиховима и снажним пјесмама. Како је то, уосталом, и до сада чинио.
Шта још на крају рећи осим: Сретно ти и берићетно поетско и људско путовање, пјесниче Сабахудине!
|