|
А мост?
Мостар је мост. Стари мост. Султан Сулејманов мост, Султан Сулејмана Величанственог, Сулејмана Законодавца. Хајрудинов. Велики мост. Мостарски мост, напросто.
Овај мост је саграђен потпуно као лук дуге, стајало је на каменој плочи као кронограм. Можда и као лук снаге. Можда. Витак, танак, као да лебди… извија свој лик у облику камиљих леда, уписа француски сликар.
…
Горостасни окамењени галеб. Бијел. Не одлијеће ни када се галебови повуку ка мору. Лебди над ријеком. Проноси путнике, а они и не замјећују да су на крилима галеба.
…
Неимар Хајрудин, каже друго предање, није видио свој мост љета 1566. Девет га је година подизао. Скела ре дизала над ријеком, камен вадио, обликовао, теглио. Не задријема у милини медитеранској. Бијаше будан све вријеме, да се што не пропусти, да се каменоресци не преморе, али и да не успоре, да се пастрмке насити и јегуље коју му доносише у сепету из Хутова. Силазио је првотно Хајрудин до оне пећине над Неретвом. Дуго се тамо бавио. Нитко није ишао за њим. Канда је причао нешто сам. Причао ли је ријеци? Знао је он, само он, што ли му је ријека одговарала. Зар је? Тако недјељама, мјесецима. Нитко задуго није знао тко ли је странац, сух, повијен помало у раменима. Не иде у рибу. Не доноси је. Не купа се. Слази ријеци и враћа се празних руку. Што ли од оне пећине хоће? Ухода ли је? Дервиш ли је неког незнаног реда? Тко ли је?... Диздар се умио само покаткад затворити са странцем. Ухода, ето, не би. Дуго, дуго су нешто разговарали. Ни диздар није зборио о странцу, о разговорима…
…
Служио је мост и за прва пливачка, знана нам, надметања. Шта ли оно 1660. записа Евлија Челеби: „Многа смиона дјеца шехера стоје спремна на ивици моста. И кад се затрче и скоче с моста падају доље у ријеку и лебде у зраку као птице, правећи сваки од њих неку посебну врсту акробације…
Једни скачу стрмоглав; други сједећи ала турка, а неки опет скачу у воду удвоје, утроје и одмах срећно излазе не обалу, успињући се уз стијене и долазе горе на крај моста и примају дарове од везира и првака. Многи шегрти носећи јело својим мајсторима у дућане не иду мостом, него ставе јело на главу, а тасове и хљеб узму у руке, па иду смионо клижући се узаном ивицом моста (коркалуком).“
Бијаше ли то неки особени мостарски ћупријски боб, плазање без санки, ходња над безданом ријечним. Тко ли оно први у Неретву с моста скочи? Гурну ли га нетко? Тко?
Друге неке спортове уз мост као и да не знамо. Кајем XVI и почетком XVII стољећа опјевао је Хусеин Чатрања акробације некога Шахина-пехливана. Прешао је Шахин-пехливан са својим ученицима по ужету преко Неретве. Уже је било пребачено с једне на другу кулу, што се налазе с обје стране Старог моста. Које ли храбрости? Које ли вјештине? И не би мрежа испод да ушчувају пехливана ако нога задрхти, ако рука малакса, ако се заманта у глави. Не би. Сретно се заврши и Чатрања пјесму састави. Која ли атракција бијаше? Колико ли се свијета искупи? Која ли награду доби Шахин-пехливан?
Једино су ластавица несметано надлијетале мост, и пролијетале испод њега, гнијезда под њим градила. Селиле су на југ јужнији од мостарског и с југа јужнијег се овамо југу повраћале. Да ли се врну која и оних мрких прољећа 1992, 1993, 1994, 1995. године? Оног прољећа године 1941? Оних прољећа кад крви на камену не мањка? Не мислим да долетјеше Старом мосту, мунарама џамијским, Православној цркви, Мостару… Вођене неким унутарњим компасом, одусташе од повратка. Одлепршаше да се настане некамо другдје, некоме другом…
Чудесни мост је изазивао и човјека када се винуо у небо, ластин лет подржавао, авионом залепршао. Мамио је на подвиг и човјека с тврдим крилима, пилота који нас из птичије перспективе проматра. Када ли се оно спустио први авион у Мостар? Када ли видјеше Мостарци први авион на свом кристално плавом небу? А пилот, горе негдје, види град бијели, ријеку и дугу над вијугавим смарагдом. И?... Авионом га надлетјети је доживљај, како ли је тек провући се испод лука наднијетог над ријеку. Пролетјети испод моста? Могуће ли је? Авион све може у рукама вјештог пилота. Може ли и испод Старог моста?
И могло је. Тко ли бијаше први? …
…
Опчињен Мостаром, Михел (: Michel) казује читаоцу: „Могуће је Мостар с Венецијом поредити – Венеција је као град далеко у мору настала, а Мостар је град херцеговачког каменог мора.“ За њега се Венеција, равна љупком бисеру, образовала на рубу јадранске шкољке, Мостар у сивилу крша. Пеез ће готово двије деценије раније: „Као један племенити бисер у шкољци, тако почива Мостар, главни град Херцеговине, лежећи између сурих литица, које град са свих страна затварају, у срцу Херцеговине, на значајном мјесту јединог великог ријечног тока у земљи.“
Затечен остах и његовим ситуирањем географског положаја од оних неких 18 ступњева географске дужине Мостара, која је „готово на истом меридијану Штокхолма, Бриндизија и Кејп Тауна (Капстада)“. Заустављајући се на паралелама глобуса, долази да је „град на географској ширини негдје око 43,5 ступњева, што је једнако као Чумла у Бугарској, Сиена, Марсељ, Бајон, Коруња у Шпанији или једнаке ширина као свјетски познатих водопада Нијагаре у Сјеверној Америци“.
Све је то нека копча свијета с Мостаром и Мостара са свијетом, та „удаљен је седам сати путем од Метковића, два сата возом од прве морске луке и дан (жељезницом или запрегом) од Сарајева“. Мјере су тадање, дакако.
Неодгонетљива загонетка Мостара је љубав (Падају ли оно због ње модре кише над Мостаром?). Њој није одолио ни мудри Осман Ђикић. Његова лијепа Ђаурка и он, турбе зидано опеком пројектом Александра Дерока, да непрестано гледа у Карађоз-бегову џамију казује и без молитве о љубави, љепотицама, Медитерану и његовој Зорки Милојковић осталој да стражари у гробљу на Бранковцу, негдје повише Шантића.
Још мало па ту више ничег неће бити / Зид по зид, камен по камен, / пола у земљу, пола у небо, / отићи ће ове мале куће / трагом својих некадашњих становника. / Само ће по који шипак / или веома стара смоква / туговати под бившим прозорима…, чујем ли оно Светислава Мандића, што о родним Бјелушинама пјева…
Шта све није Мостар. То је онај Еминин Шантић, тужни несуђени и осиромашени трговац што стихове писа. И данас поје: Моји врти више не чекају на ме… / Вратит се нећу из студене таме / Свог живота… / Сунце полагано гасне… / Хладни сутон пада… Ноћ све ближе иде… / Једну црну руку моје очи виде… И на погребу, који заврши под бакљама фебруарске ноћи, бијаше присутна јединствена му туга Рођених: „А народ, био он муслиман, православни или католик, звао се он Хрват или Србин, подједнако је тужио и оплакивао свог великана и пјесника… али као да је најдирљивије учинио мујезин, који је при пролазу спровода, са минарета Церничке џамије, топлим гласом отпјевао посљедњу молитву праштања.“
Не, о љубави и севдаху ћемо. Мостар то завређује.
- (Не)заборављени Мостар
- – Залуд, над Мостаром нема Вароши…
- Цијена 46,89 еура (без поштарине)
- Можете наручити код издавача:
- Књижара МИ
- Тфн/Фаx: ++43 1 524 6399
- е-маил: knjizara_mi@bigfoot.com
|