|
Град и ја смо у завади
Он мени потајице
Ја њему ко рођеном брату
Ископнила је наша љубав
Други у њу метнули своје шапе
Разишли смо се ћутке
И поравнали рачуне
Град хоће да се одмостари
Ја хоћу да се поново роди
нови стари град
Са цвјетним алејама и богомољама
Гдје нико ником
Неће: ни потамосе
Град без псовки и клетви, тешких као камен
Да се збрише црта – црна паучина
Да сине небо боје азура
Да град буде градскији, људскији
Да се докаже пред лицем свијета
Град је овисан о исходу
недавних и давних битака
Кад птице и пушке
пјеваху смртне пјесме
Ја изгубио све своје битке
Осим битке за Љубав
Битке за Неретву
и мирис башчи кад их бехар огрне
у бијело и ружичасто
Ја проводим ноћи
из којих је давно побјегао сан
Пробуди се и ти граде
Окупи своју дјецу
Помилуј их на кољену
Онда их поучи:
Како се беру звијезде
Како се љуби груда земље
Поучи их: како ће,
куда ће и с ким ће
Да западни град
не буде још западнији
Источни још источнији
Пробуди се рођени
„И Џема је отишао на посао“**
Сунце је давно
одскочило изнад Фортице.
Мостар, 11. јануар 2007.
|