|
Изгледност нових визија одржања Босне (али и Херцеговине) унутар једног заједничког именитеља – друштва racia је немогућа?! Све док немамо критичну масу (а задуго је и неће бити) оних особа, грађана, људи који размишљају ка уобличавању заједничког циља – другој и другачијој земљи – земљи опћег наравног промишљања. Да, али како то извести када је на овим просторима кривица била на оном другоме и другачијем. Да ли су заиста други и другачији? Зар немамо заједничку предхисторију, хисторију али тежимо и заједништву у постхисторији (за ово посљедње нисам баш сигуран).
Елем, како и рече мој пријатељ из студентских дана Доц. Др. Нерзук Ћурак:
„Парадокс је потпун: бранилац босанскохерцеговачког суверенитета још увијек долази извана (међународни фактор) а антисуверенитетске силе егзистирају унутар „стакленог суверенитета“, са притајеном амбицијом да га разбију у парампарчад.“
(ибид, стр. 33.).
Питам се да ли је разбијање већ почело. И да СЛОН (?!) са задовољством улази у малу продавницу тајни на стражња врата. И разбија ли разбија. Драгу нам земљу.
Али гдје су ту наши вајни политичари. Како Нерзук вели:
„Већина их дјелује, већина генерира своје политичко дјеловање на начин који их представља као политичке субјекте нестале земље. И у извршној и у законодавној власти обједињује их Зло, било да је у питању распојасана увјереност бошњачких националиста да су хисторијски у праву и шта има ту да се проблематизира, било да је у питању хипернационалистичка деструкција интуитивне Босне примордијалног, модерног и постмодерног неоконзервативног српства или пак хадезеовско клептократско интегрално хрватство без још увијек пронађеног ентитета, домовине или нечега трећег. Политика као уточиште хуља, као истина лажи политичког бића.“
(ибид, стр. 74.).
И наставља:
„Босна је један од оних простора Свијета који тражи стварну идеју и стварне пројекте као један од начина да се покретачи мржње (Енцесбергер, 1999), а то су углавном пастирски интелектуалци, онемогуће.“
Бијело Дугме је још крајем седамдесетих година прошлога стољећа/вијека свирало пастирски рок, као један од нововјеких/новостољетних облика музичког изражавања. Били су популарни али су увијек у мени будили дозу суздржаности, ваљда због преједноставности презентираног садржаја (и плагијата, зар не?).
Како закључити ову тираду једној земљи у нестајању. Можда баш писањем нас аутсајдера, условних ауторитета писане ријечи, како вели и др. Ћурак. Али, имам питања не само за себе, доктора и друге, ине што покушавају пробудити успавану свијест грађанина Bosniacuma. Имамо ли снаге за тако нешто драги моји? Дубоки сан је настао а буђење из њега мора бити драстично. Али, КАКО? И да ли је касно?
____________________
1 Без излаза!
|