|
II
Dug i težak je bio njihov put povratka; susretale su ih paklene vrućine, strašne oluje, noći mračne… Ali velika želja za domom bila je nepobjediva vodilja: ”Još malo pa ćemo stići i odahnuti u našem gnijezdu, tu, odmah iza sedam gora, tu, odmah iza sedam mora”, ponavljali su uz ples u letu.
Tako dugo dok ne stigoše na svoj prag i u zadnjem koraku ne zatvoriše oči da osjete miris svog doma. Zapjevali su tad najsretniji poj, zaplesali najčarobniji ples i uz drhtaj srca bez daha krenuli u svoje gnijezdo.
– Stoj! Ovo sad dom je moj! – prenu ih iznutra poznat glas.
– Kako? Kako može biti, naš dom, sad tvoj?! – zapanjeno uzviknuše.
– Da je vaš ovo bio dom ne biste ga tako dugo napustili. Dom se čuva. Dom se ne ostavlja – ču se iz gnijezda.
– Ali mi smo ga morali ostaviti. Da bi preživjeli… – odgovoriše u jedan glas.
– Zašto nisam morao ja?
– Ne znamo zašto nisi morao ti, ali, uvijek je bilo tako. Mi odlazimo i vraćamo se…
– Kasno. Ovo je sad moje gnijezdo. Ja sam ga godinama čuvao, grijao ga, i nisam ga napuštao, jer napušteno gnijezdo pripada svakome.
– Ne može nešto što je naše pripasti svakome. Nas dvoje smo s mukom to gnijezdo sagradili. Ovdje smo naše lastavice odgajali. Ovdje smo, baš u ovom gnijezdu, sreću našu savili.
– Kasno ste se toga sjetili. Ja već dugo stanujem u njemu i ovo gnijezdo sad zauvijek moj je dom.
III
Dug i težak je bio njihov put povratka; susretale su ih paklene vrućine, strašne oluje, noći mračne... Ali velika želja za domom bila je nepobjediva vodilja: ”Još malo pa ćemo stići i odahnuti u našem gnijezdu, tu, odmah iza sedam gora, tu, odmah iza sedam mora”, ponavljali su uz ples u letu.
A sada?
Danima je starac sjedio i slušao svađu lastavica i ušunjalog stanara koji nije napuštao gnijezdo ni kada su mu govorili da u tuđem gnijezdu niko nije našao sreću, ni kada su plakali i proklinjali da im vrati njihovo, ni kad su...
Hmm! Da li im je onaj glas sa visina to šapnuo, ili su oni svojoj neopisivoj tuzi za svojim, sad zauzetim, gnijezdom to učinili nije znao ni on, taj mudrac bez doma, ali desilo se, vidio je svojim očima u kojima se godinama suza k domovini vukla, kako jednog jutra lastavice zazidavaju otvore na svom zauzetom gnijezdu i kako gnijezdo postaje čudno jaje iz kojeg se nikada neće izleći živa ptica koja je zauvijek ostala ležati u njemu.
|