|
На врху басамака,
Изнад Потока,
Осам смежураних руку
(и још неколико малих)
Као осам изблиједјелих застава,
али у које се човјек може завући
Као у најтоплију перину.
Arrivederci.
И поред буке,
Удараца чекићем о лим,
И длијетом у дрво,
Јер то је улица
(Прелијепо слијепо цријево!),
Старих и нових заната,
Не чујеш ништа.
Ама баш ништа.
Тек шушањ и покрет живих стијегова,
Влажних,
Од којих,
Питаш се:
Који ће, догодине,
Кад, буде ли среће, опет дођеш,
Већ лежати,
Неповратно.
У влажној, тешкој црници
Изнад Града?
|