|
Центар за културу Мостара отворио је и овога љета свој галеријски простор и понудио гостопримство за педесетак ликовних умјетника који су унутар обликовних и изражајних могућности цртежа пронашли истовремени изазов и смирај својих стваралачких тежњи. Босанскохерцеговачки цртеж привремено се настанио у инспиративном амбијенту оствареног сугласја између сталне тежње града да из бјелине и свјетлости фиксира свој лик и сталне тежње линије да се отргне и отме хтијењу умјетникове руке и мисли. Иједна и друга тежња у сталној су промјени и кретњи.
И премда највећи број изложених радова и даље остаје унутар класичног тумачења цртежа и употријебљених цртачких техника, као најуниверзалнији и повијесно најдуљи вид саобраћања и комуникације међу људима, цртеж и на овој изложби назначује сво раскошно богатство индивидуалних интерпретација и техничких модификација. Од прочишћене и редуциране примјене контурне линије (С. Бјелотић), тек овлашних обриса (Б. Микулић), у титрају заточених (С. Србанас) или само наговијештених призора (И. Чавар), текстурних мрежа (Б. Врбић-Мачак) и дочараних пластичних облика (Д. Шобот), преко ослобођене линије (Ф. Топчагић) и уважавања њој иманентне виталности и динамике (А. Хаџимејлић), до поновног затварања у чвршће и стабилније структуре (Ј. Ловреновић), од готово филигранског третмана линије (М. Суљевић), и таквом третману својствене дескрипције (А. Цветковић-Млинаревић), од потпуног одсуства до изразите преференције боје (И. Крушкић), од унутарњег пропитивања односа семантичке вриједности цртежа-знака (Ш. Гавранкапетановић), слике и писма (Г. Анђелић-Галић), па до само наизглед извањског увођења занимљивих игара технике и материјала (Н. Алић, М. Скопљак), нешто наглашенијег интереса за саму текстуру и обликовне карактеристике искориштене плохе (Џ. Хоџић), па до њезиног цјеловитог увођења и смијештања унутар ликовног простора и стваралачке идеје (Р. Тадић), само су неки од примјера у којима се цртеж показује као увијек отворен испитивању и експерименту. Не само као показатељ усвојеног и овладаног „заната“, као основе свим облицима ликовног стваралаштва, цртеж је и стално поље преиспитивања и комбинирања цртачкога са елементима сликарскога, објектнога, графичкога, допуштање случајнога и тренутачнога, и афирмација атрибута сувременога и актуалнога. Само такав, могао је исписати своју досадашњу повијест.
|