|
„Хмммм, Тито? Ко је сад Тито? И како би он могао све ово спријечити? Би’ ли ја, да је тај чико жив, могла сада јести ’Златних Осам’? Би’ ли ја могла прелазит преко Старог моста и опет се смијат док мама покушава да ме научи како да не падам преко скоро сваког прага на Старом…?“
Дијете, к’о дијете, у глави само чоколада, смијех и оно што дјеца воле.
А сад кад помислим… Је ли тај човјек могао спријечити године мрака, би ли успио спријечити толико мртвих, толико мртвих жена и дјеце, би ли мени и осталој дјеци било омогућено нормално дјетињство, школовање као што је било дјеци већини свијета??
„Ма, устат ћу“, тихо себи кажем.
Устајем и улазим у„дневни“.
Поспано лице ми освијетли ватра што вири иза одшкринутих врата великог, смеђег шпорета. Сви се почињу шалити на мој рачун, на рачун мог спавања.
„Оооо, одакле тебе прије, тек је четири поподне.“
„Је ли стварно?“, питам, а мама клима. „А је л’ то по ноћи?“, опет питам, а сестра одговара:
„Није Инга, него по дану… Четири ујутро је навече, односно ујутро“, и опет смијех.
Ја само слегнух раменима и узех тек испечен хљеб. И „дубим“ га.
(Као мала, имала сам навику да једем само средину хљеба, а кору бих остављала другима. Тај мој великодушни чин би звали „дубљење хљеба“.)
Смију ми се и због тога.
„Немој да случајно поломиш зубе. Не знам како бисмо то преживјели. Ево гранате и некако, али да буде нешто твојим зубићима… Боже сачувај!“
„Само да знате, не шљивим ја вас ни два посто“, сикћем смијући се.
„Реци нам нешто ново“, и сви се смију.
Сједим неко вријеме на тврдој сећији и шутим… Кад, опет спомињу Тита.
„Одлично“, помислих, „сад ћу их путат ко је Тито!“
И питам. Даиџа ми каже: „Дођи, сједи да ти кажем.“
И ја му сједнем у крило, а он почиње објашњавати, једноставно и сажето како се четверогодишњакињи и може објаснити. Сјећам се да је рекао отприлике овако:
„То је, Инга, човјек који се једном рађа. Био је предсједник бивше Републике Југославије која је због њега била угледна, и у свијету призната, а због његове смрти је бивша. Док је владао, у земљи је било јединство; желио је у свијету постићи мир и сваком дјетету омогућити лијепо дјетињство и добро образовање јер су дјеца, како је то често и наглашавао, степеница на којој стоји будућност земље. Пуно људи, и обичних као и познатих га поштују и увијек ће и поштовати, те увијек налазе лијепе ријечи за њега. Тако је Бранко Ћопић, знаш онај чико што је написао ону изокренуту причу, што ти је мама читала неки дан…“
Ја климам главом. „Е, он га је упоредио са ’дивом који је дошао из народне бајке, извршио бесмртно дјело ослобођења и поново се вратио у бајку’.“
„Аха… А кад је живио, кад је умро?“, заинтересовано сам питала, јер сам хтјела сазнати више о човјеку о којем тако лијепо пише Бранко Ћопић чије су ми приповијетке биле најдраже…
Наставио је: „Родио се давно, 1892., а умро је 8 година прије твога рођења, значи 1980. Урадио је много добрих дјела, знао је слушати народ, знао је шта треба народу и знао је како то да добије. Волио је народ. То народ лахко осјети, те је и народ убрзо заволио Тита. Јер, Тито је желио побољшати Југославију, Тито је желио побољшати цијели свијет. Никад прије њега Југославен није био тако поносан што је Југославен. Освјетлао нам је образ и свугдје смо били признати А кад је умро, полахко али сигурно смо тонули у мрак и ево, видиш и сама да смо сад у мраку. А овај мрак је настао због тога што су се људи мјерили по томе ко је које националности и религије. Инга, никад немој просуђивати по тим и сличним стварима! Само гледај је ли неко добар или лош. Ако је лош, клони га се, ако је добар буди с њим и помажи му, а ако му не можеш помоћи, немој му ни одмагат.“
„А да је он жив, не би било рата, је ли тако?“, и даље пропиткивам.
„Никад се не зна шта би било, то се не може знати. Али ја мислим да он никад не би дозволио рат из ових разлога. Глупих разлога. Тако да овог рата не би било да је он жив, а ти би се могла играти са другом дјецом, слободно, вани под ведрим небом. Било је лијепо живјети у његово вријеме, али сад је другачије. Међутим, ни ово неће трајати вјечно, тако, немој се бринути, брзо ћеш моћи изаћи вани и трчкарати Церницом и Булеваром.“
Задовољна оним што сам чула, устала сам, узела своју најдражу и најљепшу Барбику с косом дугом до чланака и почела се играти сама, маштајући о прелијепом прољетном дану у којем се неће осјетити мирис барута и у којем ћу моћи да се играм са својим новим пријатељицама…
То је било моје прво „упознавање“ с Титом, његовом мудрошћу, храброшћу и заслуженом славом. Послије рата, кад сам већ мало одрасла, чула сам доста људи како се заклињу: „Тита ми“, па сам се још више заинтересовала за његова дјела… Жељела сам да сазнам о човјеку који је оставио такав утисак на толико људи… Због тога сам замолила оног истог даиџу да ми да књиге о њему, оне које рат није успио уништити. Са корица књига се смијешило Титово добронамјерно лице, а садржај унутар корица је тјерао моје лице на осмијех читајући похвалне ствари о њему, његовим акцијама. Његовим залагањима, његовој практичности, његовој свестраности.
Због тога сам била изненађена кад сам први пут чула да га неко псује. Али, одмах сам се сјетила ријечи једног војника из Лондона који је био у прилици да упозна Тита. Он каже:
„Човјеку се Тито може свиђати или не. Некима се не свиђа. Човјеку се 20. стољеће може свиђати или не. Некима се не свиђа. Али они иду заједно, тај човјек и стољеће. Будућа покољења сјећат ће се Тита као једног од највећих вођа отпора у хисторији.“
Слажем се с њим. Иако нисам живјела у Титово вријеме, урезано ми је у сјећање све што сам прочитала и чула о њему, и поносит ћу се чињеницом да је са наших простора. Он је омогућио бољи живот толиком број људи, па мислим да заслужује сваку хвалу.
Не знам… Мислим да би ми било љепше живјети у његово вријеме… Можда и због свих тих прича о лијепом животу за вријеме његове владавине, а можда и због чињенице да сам проживјела рат у најранијем дјетињству…
Не могу да не споменем ријечи неког анонимуса, које су ми се јако свидјеле:
„Док је ’бравар’ био на власти, сва врата су нам била отворена.“
Колико ту истине има… Данас нигдје без визе, данас нигдје са нашом дипломом…
Ма, живио друг Тито! Живио у срцима свих родољуба, праведних и поштених људи, какав је и сам био.
Инга Котло, ученица IV разреда II Гимназије
|