|
Задњега дана фебруара/вељаче 2006. године у Сарајеву је на вјечни починак испраћен најпознатији босанскохерцеговачки афорист Срећко Лаззари. Од великана наше афористике и хумора опростили су се његови најближи, те бројни пријатељи и поклоници хумора које је Срећко увесељавао дуже од 50 година.
Срећко Лаззари рођен је у Кључу 1.11.1925. године. У том босанском градићу двадесетих година прошлога стољећа судачке је послове обављао његов отац Вицко, иначе потомак старе бококоторске морнарске и бродовласничке обитељи Лаззари. По потреби службе отац је касније премјештен у Мостар и Цавтат, гдје је Срећко завршио основну школу. Гимназију је завршио у Дубровнику, а филозофски факултет у Сарајеву. По завршетку факултета, до пензионисања, је радио као професор њемачког и енглеског језика.
Писањем се почео бавити 1952. године, када у сарајевским новинама објављује своје прве приказе концерата класичне музике. Међутим, тај рад му бива забрањен јер је, због слободнијег рјечника, дошао у сукоб са тадашњим социјалистичким режимом. На наговор Мире Ласића уредника тједника Свијет, који је уочио његов смисао за хумор и сатиру, Лаззари почиње писати афоризме и хумористичко-сатиричне текстове. У наредним десетљећима на радију и у новинама објављује хумореске, афоризме, епиграме и друге врсте забавних текстова. Његови радови попуњавали су хумористичке странице сарајевских листова Свијет, Ослобођење, Вечерње новине, загребачког Вјесника, београдског Јежа и Хумора, новосадског Дневника, те хумористичких емисија на радио постајама из Сарајева, Београда, Загреба и других градова диљем бивше СФРЈ.
За 50 година плодног хумористичког стваралаштва Срећко Лаззари објавио је 10 књига афоризама и епиграма. Посљедњу у том низу под насловом Афоризми, у коју је уврштен избор од око 1500 афоризама и епиграма, објавила је загребачка накладничка кућа ГЕНЕСИС. Власник те накладничке куће Мирослав Вукманић, том је књигом обиљежио 50 плодних стваралачких година Срећка Лаззарија, сврставајући га у ред најплоднијих хумориста на нашим просторима.
Професор Срећко Лаззари обиљежио је другу половицу двадесетог стољећа стварајући обимно хумористичко дјело због којег је често, умјесто похвала, трпио критике носитеља власти које је индиректно задиркивао и чије је поступке директно исмијавао у својих духовитим хуморескама, афоризмима и епиграмима. Све те критике примао је као дар једног времена у којем је хумор био опасан занат одважних и умних људи. Ситуација се на том плану није ни данас пуно измијенила. Чак штовише, може се рећи да су хумор и сатира готово протјерани из листова у којима су се ранијих десетљећа објављивали.
На дан сахране великана духа Срећка Лаззарија (28.2.2006.), његова кћерка јединица Рената, родила је у Дубровнику своје прво дијете. Тако је, макар дјеломично, ублажила своју бол и бол мајке Гордане због губитка драгог јој и племенитог оца, који је и најтеже животне ситуације примао и подносио духовитим досјеткама на властити, али и на туђи рачун. Заједно са унучетом које није дочекао, живот настављају и његова вриједна хумористичка дјела.
Опраштајући се од драгог ми пријатеља, дијелим са свима који су га познавали и вољели неизмјерну тугу и бол, с надом да ћемо је тако сви лакше поднијети. То је вјерујем и била посљедња Срећкова жеља у тренуцима када је напуштао овај, у свему, несавршени свијет, растајући се са најљепшом вриједности у њему, која се и у хумору зове: људски живот!
|