|
Жудан слободе што је сви нуде
Дају је у завјету, па шта буде
Жудан мира ком се понадах скоро
Ал’ он стиже горко и опоро
Жудан пјесме и свеколике среће
Ко кад закасни прољеће – и хоће и неће
Жудан чистог зрака и ведрине
И дана који ће бриге да пребрине
Жудан сна који се искрада
Из мехке постеље
када звијезда пада
Жудан битка на јави
у којој ријеч
неће да заглави
Жудан самоће у некој пустој шуми
Гдје отупе чула, олабаве разуми
Жудан љубави коју изгубих давно
Све ми испразно и до мора равно
Жудан покајања које стиже касно
У позну ноћ и сабласно
Жудан молитве коју не запамтих
а бјеше света као стих
Док је жудње, ја и живим
Због ње патим, ал’ јој се и дивим.
Мостар, децембар 2005.
|