|
Чим сам завирио у биографију знао сам да ћу наићи на пјесму о стећку. А знао сам зато што нигдје нема толико камених спавача као у Стоцу и околици. Можда се и мала Адела играла с другом дјецом око стећака, као што сам то чинио и ја кад бијах дјечачићем у неким другим предјелима земље Босне, који преко стећака опомињу скамењеном тишином и рјечито говоре стаменим изгледом и стољетном самоћом. Довољно је разложити падробније пјесму Стећак, па да све буде јасно до нејасноће и упитно до неодговора. Млада пјесникиња можда није била ни свјесна да је реченом пјесмом срицала судбину своју и својих пјесама. Преко Стећка Адела говори о гласу којим се мјери повјерење у времену и простору, док стећку се не смије презирати знање и памћење, јер је он „далеки рођак“ и „ђак“, који као да вјечно учи од минулих судбина оних што су прошли велики или малени „испод звијезда“. Богатство је његово стрпљење. На крају се пјесникиња пита стојећи над стећком:
„Смијеш ли посумњати у Судњи дан,
смијеш ли вјеровати да си рођен сам.“
То питање одавнина остаје и сад засад без одговора. Талијански нобеловац Салваторе Квазимодо (: Quasimodo) давно је покушао одговорити на ово темељно питање које мучи пјесникињу из Стоца: Ognuno sta sole sotto ili sole (Свак стоји под сунцем сам) и брзо дође вечер и брзо дође ноћ и брзо мине живот к’о сан. Живјети овдје, на небеској галији – земљи, конкретно у Херцеговини, у домаји није лако, али је и срећа што се метаморфозом долази до искона. Пјесникиња је углавном занесена и опијена љепотом своје Домовине и подасте је ствари њежношћу не додирује док корача својим путом судбине.
Почетак је добар. Надам се да ће пјесникиња изићи из предјела гдје стећци самују и заувијек шуте и рећи „ве мољу љубав своју“, како каже Мак; што је даље видјела на свом путу. Адела није више дијете и то се види по њезиним зрелим пјесмама, којих је у збирки неколико, а то, безбели, за почетак није мало. Ако се дан по јутру познаје, онда је Адела кроз ноћ засањала и сад ће у сунчану, ведру или кишовиту дану, можда попут француског пјесника Превера рећи: како је лијеп овај дан, па грмјело, падало, сијевало или сунце сијало да краја онога дана када „престају горчине“ и кад „ваља нама преко ријеке“ досуђене мостом судбине.
|