|
Недуго потом Џонатан се поново повукао у самоћу. Учио је далеко на пучини, гладан и срећан. Циљ му је била брзина, и већ након недјељу дана вјежбања знао је о брзини више него иједан живи галеб.
С висине од триста метара, замахујући крилима најснажније што је могао, муњевито се стропоштао право према таласима. Тада је схватио зашто галебови не замахују крилима при стрмом понирању.
Већ за шест секунди постигао је брзину од сто тридесет километара на сат, брзину при којој крила губе сигурност код поновног пењања.
То му се догодило безброј пута. Уза сав опрез, летећи на граници својих могућности, губио је контролу при великој брзини.
Успињао се до висине од тристо метара. Пуном снагом летио је равно, затим се окренуо замахујући крилима и окомито понирао. И сваки пут би му лијево крило затајило и снажно би се занио налијево, те би се десним крилом извукао, а онда би се стреловито суновратио надесно.
Ни овај пут није био довољно опрезан. Десет пута је покушавао и сваки пут, досегнувши брзину од сто тридесет километара на сат, претворио би се у неконтролисану и усковитлану гомилу перја и стропоштао у море.
„Рјешење је у томе“, размишљао је док се вода циједила с њега, „да треба задржати крила потпуно непомична при великој брзини – замахивати само до брзине од сто километара, а онда их сасвим умирити“.
Покушао је још једном с висине од шест стотина метара, зарони у дубину, истегну кљун надоле, рашири и стисну крила оног часа кад пријеђе брзину од сто километара. Захтијевало је то голему снагу, али је успио. За десет секунди досегнуо је брзину од сто шездесет пет километара на сат. Џонатан је постигао свјетски рекорд у брзинском лету за галебове!
Али, радост је била кратког вијека. Оног часа када се покушао извити, оног часа када је промијенио нагиб крила – при брзини од сто шездесет пет километара – осјетио је удар као од експлозије. Џонатан прсну усред зрака и сурва се у море, које му се учинило тврдо попут стијене.
Била се већ спустила ноћ кад се освијестио. Плутао је по мјесечином обасјаном океану. Крила су му била тешка попут олова, али је много теже подносио неуспјех. Прижељкивао је да га бреме неуспјеха одвуче на дно и да се све тако заврши.
Али, док је лагано тонуо, одјекну у њему неки чудни, непознати глас. „Што јест, јест. Ја сам галеб. Могућности су ми ограничене. Да сам створен да беспријекорно летим, имао бих навигационе карте умјесто мозга. Да сам створен да летим великим брзинама, имао бих соколова крила и хранио бих се мишевима, а не рибом. Отац је имао право. Морам заборавити ову лудост. Морам одлетјети натраг своме јату и помирити се с оним што јесам, јадни, ограничени галеб.“
Глас умукне, а Џонатан се сагласи са њим. Ноћу је галебу мјесто на обали. Зарече се сам себи да ће убудуће бити обичан галеб. Сви ће бити зато сретнији.
Уморно се отисну од тамне воде и полетје према обали изнад саме воде, сретан због свега што је научио о ниским летовима.
„Али не“, помисли. „Више нисам оно што сам био, морам заборавити све што сам научио. Ја сам галеб као и сви други и летјећу као и остали.“ Једва се некако попео на висину од тридесет метара, тешко млатарајући крилима, и удари према обали.
Осјећао се боље након одлуке да буде као и сви галебови из јата. Више га ништа неће тјерати да учи као досад, неће бити ни пркоса ни неуспјеха. Било је угодно мислити ни на шта и летјети кроз мрак према свјетлима изнад жала.
Мрак! Онај потмуили глас најави узбуну. Галебови никад не лете по мраку!
Џонатан се није обазирао на то. „Баш је лијепо“, мислио је. „Мјесец и свјетла трепере у води, исијавају зракасте одбљеске кроз ноћ, и све је тако мирно и благо…“
Слети! Галебови никад не лете по мраку! Да си створен да летиш по мраку, имао би очи попут сове. Имао би у глави навигационе карте! Имао би соколова кратка крила!
Ту у ноћи, на висини нешто вишој од тридесет метара, галеб Џонатан Ливингстон – затрепта. Бол и одлука за трен изчезнуше.
Кратка крила! Соколова кратка крила!
„То је рјешење! Каква сам био будала! Потребна су ми само мала кратка крила, ваља их, дакле, само пресавити и летјети само на врховима крила! Кратка крила!“
Узвине се до висине од шест стотина метара изнад површине тамног мора, не помишљајући ни на тренутак на неуспјех или смрт, увуче предње дијелове крила и приљуби их уз тијело и тако изложи вјетру само узак појас кратких бодежа на вршцима крила, те стрмо зарони у дубину.
Вјетар му је заглушујуће хучао око главе. Сто тридесет километара на сат, сто шездесет. Двјеста двадесет, и још брже…
При брзини од двјеста шездесет километара није осјећао оптерећење крила ни приближно онако снажно као некад при брзини од сто тридесет километара. Сасвим благо скренувши врхове крила, изви се и суну изнад таласа, налик на сиво топовско тане обасјано мјесечином.
Стисну очи да се одбрани од вјетра и обузе га радост.
„Двјеста шездесет километара на сат! И ништа! Ако се суновратим са висине од хиљаду петсто метара, ко зна колику бих брзину постигао…“
Заборави своје малопређашње завјете, однесе их силина вјетра. Чак се није ни осјећао кривим што је прекршио обећање. Таква обећања, уосталом, вриједе само за галебове што прихватају свакодневицу. Некоме ко је дотакао савршенство у учењу нису потребна слична обећања.
Чим је сунце изашло, галеб Џонатан Ливингстон је поново вјежбао. С висине од хиљаду петсто метара рибарски чамци су изгледали као тачкице на мирном плавом мору, а јато при свом јутарњем оброку изгледало је као облак узвитлане прашине.
Био је жив, једва је примјетно дрхтао од одушевљења поносан што је савладао страх. А онда је, без великих припрема, увукао предњи дио крила, избацио кратке, косе врхове и суновратио се право према мору.
Већ на висини од хиљаду тристо метара постигао је коначну брзину – вјетар је, попут чврстог звучног зида онемогућавао даље убрзање. Летио је вратоломном брзином од триста деведесет шест километара на сат. Стегну га у грлу при помисли да би при овој брзини са испруженим крилима прснуо и претворио се у милион ситних комадића. Али, брзина је снага, брзина је усхићеност, брзина је чиста љепота.
Започе се извијати на висини од триста метара. Врхови крила тресли су се и треперили на страховито снажном вјетру, а бродић и јато, што су му били баш на путу, титрали су и расли метеорском брзином.
Није се могао зауставити. Није знао ни како да скрене при оваквој брзини. Судар би значио тренутну смрт.
Због тога затвори очи.
Тог јутра, одмах након изласка сунца, галеб Џонатан Ливингстон је прохујао поред Јутарњег јата брзином од триста седамдесет километара на сат, затворених очију док му је вјетар жестоко фијукао у перје. Галеб среће му се овога пута насмијешио – нико није страдао.
Кадје поново уперио кљун према небу, још увијек је јурио брзином од двјеста осамдесет километара. Пошто је смањио брзину на четрдесет и најпослије испружио крила, бродић који је био на хиљаду и двјесто метара испод њега изгледао је као мала тачка на мору.
Био је усхићен. Крајња могућа брзина! Галеб који лети триста двадесет шест километара на сат!
Био је то рекорд, јединствен, велики тренутак у историји јата, тренутак који означава почетак новог раздобља у Џонатановом животу. Летећи према свом усамљеном полигону за вјежбање, савио је крила и био спреман за нови спуст с висине од двије хиљаде и четири стотине метара, па одлучи да данас савлада слијетање.
Помакао је само једно перце са врха крила два три сантиметра у страну и схвати да се може постићи глатко и широко скретање при вратоломној брзини. Међутим, прије тога је научио, уколико при таквој брзини помакне више од једног перца, завртиће се попут пушчаног метка… И тако је Џонатан постао први галеб који изводи акробатске летове.
Тога дана није губио вријеме на разговоре са другим галебовима – летио је све до сумрака. Открио је петљу, полагани ваљак, леђни ковитлац и летење на нож.
|