|
Одломљени од великог сна
у којем нас је
доброта мајке
спашавала таме
једримо у комадичку времена
замишљени…
Бешћутност одјекује
подједнако исто
у близини
и у даљинама
док ми посљедњом могућношћу
гласом
покушавамо невјешто
сваки пут поновно
учинити постојећим
мост наших
силом раздвојених обала
Дјетињство, недирнуто
спава
са мирисом на вјетру осушеног рубља
липа набраних у њедра
за зимски чај
врелина асфалта што пржила нам је
боса стопала
и прве трешње које си ми
стављао на ухо
Бијаху то сафири
што их сакрих у бљештаву кутијицу
сјећања, недирнуту
И твој осмијех
Бјелина
и сада
као да се просипа
по зидинама, по калдрми,
Радобољи
Ишчекујем…
Ноћас ћеш ми шапнути своју
тајну
откинуту са зачахурене петељке
Пригушено
како само ми то знамо
пришуњат ћемо се
старој чесми од камена
студена вода отријезнит ће
наше топле дланове
одријешит ће се тај чвор
и далека прошлост
потећи
Ми више нећемо имати
шта рећи
заточени у кожи
која се буни
и разапиње
Смјерно ћемо
наставити пут
спокојни
с погледом прикованим
за мајчин
ореол
окриље
лелујаво
дрхтуљаво
тај вјечити ружичњак
у којем нас неодољиво веже
топлина латица
тај непролазни мирис давнине
|