|
Збирка пјесама „Вихорове руке“ има три циклуса, а у пјесми-прологу „Мајка“ пјесникиња почиње бајковито и метафоричном сликом: „Млади су врхови прстију / моје мајке / из њих се рађају анђели / од бијелог памука / по завјесама у кухињи / крила шире“.
Даница Наин Рудовић је добро знала шта се догађало у Босни, а 1999. године је и видјела да је Босна увелико злочином упрљана. „Један пар бијелих тениски / остаци моје земље / на ђоновима није то обично блато – из мирнодопских је дана / моја / злочином неупрљана / чиста прљавштина“.
Али није ђаво сам од себе: нашим лицем је очистио своје ципеле. Интима је нарушена свијетом извана, па су се указала два свијета у Даници Рудовић – спољашњи и њезин унутрашњи. Нагли обрти у њеним пјесмама упућују на супротности између говорења и саопштавања: „С нама за столом / доручкује странац – шутња“.
Даница Наин Рудовић је пјесникиња зачудних метафора и поанти. Пишући о величини и значају једног, она саопћава величину скривеног. Од чега је свијет изгнаника, и странаца? Од чекања и размишљања, од туге, чежње, снова, надања и сновиђења, успомена. Зато она и каже: ништа ово није моје. И онда нешто као утјеха: „Оловка тек / малим својим срцем отшкрине / између звијезда и тла / немоћ / словима слика“.
Питања пјесникиње су поруке. Пртљаг је имовина путника. У пртљагу дјетета богатство дјетињства. А богатство пјесникиње? „У мом коферу / неколико књига / још увијек повезаних / у снове“. Странац се неминовно сусретне и с непознатим језиком. Зато и пјесникињи домаћа ријеч замирише на живот прије живота. Даница Наин Рудовић је пјесникиња порука. До њих долази критичким и луцидним посматрањем свијета. Открива и значај онога, којега или чега, често нисмо свјесни. Једним рубом се дотиче и црне збиље и трагедије која је задесила Босну. Онда слиједе слике разореног свијета и пустоши, а прошлост је остала у свјетлости успомена које снаже. Хоће ли нас снови и успомене одбранити?
Слике страве у човјеку виде се на њему самом. Овдје су пјесме дубоке људске запитаности, свјежих метафора и слика. „Са свог је лица / ово вријеме / изгубило све нас“.
Метафоричне су и асоцијације на вријеме и догађаје, као и на ситуацију у којој се нашао пјеснички субјект. Али и стварност такође асоцира: „Под тушем / затварам очи / – љетна сарајевска киша / пљушти сјећање“. Затим говори као сликарка која не може да се оствари у времену ужаса, или не пристаје на њега: „моји празни рамови / лебде у мрачном простору“. Беспуће невоље је као зачарани круг у којем се лута са страхом у себи од неизвјесности.
Трећи циклус – „На челу камена“ прожет је љубавним осјећањем према одсутном бићу. Заљубљеност се носи са собом: „Залуд се селим / … / врео печат / твоје лице / на мом бедру“. Странствовање Даница Наин Рудовић испуњено је и путовањима. На њима она и пејзаже боји својим осјећањима и душевним стањима, али је промишљање увијек подиже изнад разине обичне слике, до поанте, или изводи на поље отворених значења…
Кад збиља сколи човјека са свих страна, онда мало радости има. Ако је и има, она је пригушена радост. Али има унутрашње драме која обично завршава фигуративно израженом поантом. Унутарња драма открива и снагу пјесникиње. Пјесме говоре о односу поезије и стварности. Зрелост ове поезије је искуство.
„Вихорове руке“ су уједначена књига по особеностима и стилским обиљежјима, по згуснутој лирској енергији, те по пјесничком изразу нарочите лирско-реторичке снаге, по горкој ироничној жаоки, по приживљености и личној и пјесничкој. Из туђине пјесникиња је проживљавала и трагедију над Босном и њезиним народом.
|