|
Нова серија „Моста“ покренута је у граду који је дуго умирао, али није испустио душу; у граду који је ’95., сабласно срушен, аветињски изгледао; у којем четири прољећа бехар није замирисао и из којег су, кажу, биле побјегле и птице. И овај писац није хтио да оде из овог града, али су га отјерали.
Мостарски духовни амблем града Стари мост једном су срушили, а овај су часопис рушили стопут, и више. Стари су срушиле усташе, а „Мост“ су минирали и усташе и четници и фундаменталисти и фаталисти. Рушили га мрзитељи и дјелитељи Мостара, цјепачи Босне и Херцеговине и нациасауруси, али му нису могли одбити ни једно слово.
На првом иницијативном састанку за покретање „Моста“ – у присуству челника Округа Мостар Смаила Кларића, рахметли Мухарема Тановића и Златка Тановића – чланови Редакције су рекли да је, у оваквим приликама, сврха живота – у борби. Док тако човјек резонује – жив је. Копрца се, хрве са сотоном, нада бољем и љепшем. Срећнијем.
А прве бројеве „Моста“ – штампане у Дому штампе у Зеници, затим у штампарији „Слово“ у Благају, па у ИЦ Штампарији Мостар, мостари су припремали, вазда с новим заносом, енергијом и љубави. Све што се догађа овдје, у Мостару, и около Мостара – сматрали су – догађа се једино због „Моста“; да се све може пренебрећи осим „Моста“ и да су најљепше пјесме и најљепше слике што су тискане на страницама „Моста“ потекле из њедара њихових сарадника.
У првим бројевима „Мост“ је информисао своје читаоце о ономе што су већ знали а и нису могли да не знају – да овај часопис носи антиратну поруку из које провејава дух толеранције и хуманизма, с посебним акцентом на садржаје који афирмишу наше, бошњачко, босанскохерцеговачко стваралаштво и који доприносе култури дијалога и међусобног уважавања. Престанком ратних страхота, с интензивном обновом и ревитализацијом града на Неретви, мостописци и мостољубци су кренули у обнову писане ријечи као највриједније и најсвјетлије грађевине и тековине људског духа, чинећи све да Мостару бар унеколико врате онај културни и цивилизацијски сјај који га је некада красио.
Тако се „Мост“ увијек концепцијски опредјељивао за истинске вриједности. Његове су рубрике биле, и биће, отворене за све ауторе који се за нову умјетност највећма боре самим стварањем, квалитетом. Његови уредници схватају да је њихов превасходни циљ да обликују визију новог човјеку примјеренијег свијета, да пишу против мржње и подјела, насиља и разарања.
Тако, поштовани читаоци, име нашег и вашег часописа данас има још већи симболични значај – да повезује у рату покидане духовне нити које у овој средини никада нису имале граница и међа; да одржи континуитет мултинационалне мисли и да не буде једнообразан, како су појединци хтјели.
Јесте, као такав, „Мост“ је засметао неким појединцима уских погледа и афинитета. И данас им смета.
Недавно, један Мостарац позвао нас телефоном гласом од самих усклика. Овај човјек, без имена и угледа, али веома вјешт у ширењу лажи и дезинформација – пита: зашто смо у посљедњем броју објавили прилог под насловом „Апартхејд у Општини Столац“.
– „Мост“ је отворен за различита, па и супротстављена мишљења – а ви, ако сте кадри, демантујте наводе у поменутом тексту – рекосмо му.
– Ц-ц-ц-ц… само је зацвокотао, или зашкрипио зубима, опсовао и спустио слушалицу.
Шта мислиш, врли читаоче, јесмо ли узвратили псовком. Не. То је у нашој природи, у нашој нарави.
И сутрадан, јавио се исти чово, још жучнијим гласом. Каже да ће „они“ (!) укинути часопис „Мост“ и, опет, срушити све мостарске и босанскохерцеговачке мостове.
Е, мој чово, јадниче и бједниче… није ти ово деведесетидруга и деведесетитрећа година.
Ово је двијехиљадеипета у којој ћемо, ако буде среће и колајлука, градити нове и све новије мостове, јер људи иду на једну страну, а мостови на обадвије, што рече мој колега, сликар и пјесник Владо Пуљић.
|