|
Мислила сам: траже право баханаткиња,
муза, претенциозних жена ораторица и дискутанткиња.
Али преда мном су се растворили кровови кућа
и спазих измучена лица погнута над лонцима
у којима кључа и дими се,
а руке су истегнуте од свакодневног ношења,
очи отупјеле од умора,
главе испражњене од било каквих мисли
или испуњене глупим безначајностима.
Угледала сам младе мајке што љуљушкају уплакана чеда
у суморна праскозорја,
спазила сам своје сестре у тишини и очају.
Не оне које лијепе и њежне попут цвјетова
вуку за собом повјесмо обожавања,
нити оне које су, обдарене драмом среће, стјецајем Околности и Талентом,
чудом освојиле кључеве за мјеста на којима је женама приступ забрањен.
Мислим на оне што се једва потписати знаду,
или на оне које се без ријечи притужбе одричу својих способности
или на те што кријући презир према малодушности изабраника својих
помажу да им се подижу олтари.
Мислим на те које, шибане и ударане,
живе у вјечитом страху, с дјецом што их вуку за сукње.
На роспије рашчупаних коса
што труде се осигурати себи боље мјесто, вриском,
псовкама или хистеричним плачем.
На изабранице чији живот протјече
између фризера и тезги препуних блиставих дрангулија,
на сурове мајке које воде своју дјецу у цркву
и на натуштене раднице које се враћају из творница у Лиону и Лођи.
Мислим на жене које копају крумпире на пољима,
огрезле у блату и галеби, хранећи стоку,
носећи воду у ведрима
и скупљајући памук болним длановима,
јер све то и даље траје као и прије стотине година.
И на оне младе, прекаљене и енергичне,
Које пишу узорне расправе изазивајући дивљење својих љубавника
и читатеља, али чак и ако достигну извјесну славу,
добијају само онолико колико припада њиховом сполу.
Мислим на младе проститутке и…
на лудакиње по улицама,
на дјевојчице које су силовали њихови поочими
или манијаци што скривају поглед,
на тајнице на које сваки шеф полаже право
и на све лошије од мушкараца награђиване жене свијета
у творницама, уредима и на свеучилиштима.
И мислим и на оне које, кад достигну мјесто или положај,
постају напаст за своје потчињене и страшило за колеге
опонашајући тако безочност својих мужева и очева,
будући их раздире сујета и нетолеранција.
Мислим о вама, сестре, о вашој беспомоћности и…
о слабости и невјеројатној снази.
Мислим о вашој љепоти и младости,
о њежном покрету ваших дланова,
о вашој упорности, борбености и жудњи да све имате одједном,
о шапутањима на ухо и повјеравањима младим пријатељицама
које вас слушају раширених зјеница.
О, слатке Дијане, љубоморне Лукреције,
поносите Јуноне, и ти, захвална Венеро у бијелој хаљи,
осветољубава Јудито и поносна Естер,
госпођице глупе и госпођице паметне, ви које на узици чекате
да дође вољени. И ти, света Терезо Авиљска,
и ти, света Катарино, која гориш на мистичној ватри,
свете дјевице сред љиљана и ружа,
разбаштињене удовице, усамљене чудакиње,
старице, које убијају дивљи младићи,
вјештице и чаробнице, Ево Лилтих,
укротитељске и жртве,
мушки еманципиране Чарапе Небеске,
војакиње, бојовнице, курирке, затворенице,
носитељице патоса, смијешности, патње,
обесправљене и понекад врло податне изругивању.
Ламент, Ламент над цијелом половицом човјечанства!
И хихот врага што се, у змијску кожу одјевен,
изругује свему тому, премда је ногом чисте Дјевице притиснут.
Превела: Марина Трумић
|