|
Био је, без сумње, најбољи западни познавалац суфизма. Размјењивао је писма са међународно признатим експертима у тој области. Одликован је иранским орденима Сунца и Лава. Одржавао је везу с теологом и надбискупом Ерлингом Еидемом. Учио је хебрејски од рабина Јусефа Вохлстеина (: Joseph Wohlstein), којем је посветио Калилах (: Kalīlah) III. Подучавао је перзијски шведског полиглоту и дипломату Гунара Јаринга (: Gunnar Jarring). Свог најближег пријатеља, књижевника Вилхелма Екелунда (1880.-1949.), никада није срео. Изгледа да то ниједан од њих није ни желио и да им је било важније ’духовно познанство’. Учествовао је у политичкој борби против нацизма и антисемитизма пишући брошуре у хуманистичком духу, нпр. О Јеврејима [Om judarne], 1938., Factum et Causa, 1940. итд. Та штива својим високоинтелектуалним и дубокопродуховљеним суфијским приступом надвисују врхунске књижевне и теолошке текстове. Што би се рекло – обарају с ногу.
Ерик Хермелин, рођен 1860., умро 1944., племић, књижевник и преводилац, потиче из веома подузетне и успјешне породице. Отац му бијаше велепосједник на Грипенбергс слоту (: Gripenbergs slott) јужно од Траноса (: Tranåsa), а мати, кћи познатог мисионара Петера Фјелстедта (: Fjellstedt). Једног његовог претка, државног секретара краља Карла XII, погубио је цар Петар Велики због антируских памфлета.
И Ерик Хермелин бијаше такође подузетан, али у махнитлуцима. Прва половина његовог живота састојаше се непрекидног низа крахова. Другу половину је посветио тасавуфу (: tasawwuf) и одредио да постави све на право мјесто – тежио је, како пише свом оцу – „бити користан у служби добра“ (23.1.1909.). А како то понекад бива, то је ’фукара’ или црна овца својим пријеводима дала већи сјај роду него сви Хермелини заједно.
Ко му је могао вјеровати. Једном приликом је узео коња и плуг са очевог имања и продао их у граду ради нових фешта.
У младости бијаше обична ништарија. У потрази за срећом, емигрирао је маја 1883. у Америку. Међутим, оно што је нашао – бијаше сифилис. То је био и повод да се запита како је „пао у те грозне патње … у то одвратно смеће“.
У таквом стању, скрхан алкохолом и болешћу, упознао је Линдера Вајткомба Мунхала (: Leander Whitcomb Munhall), радикалног евангелисту, бившег официра. Хермелин је имао нешто преко 20, а Мунхал 40 година. Мунхал му је тада рекао:
„За те биједниче, који си тако јадан и тијелом и духом, помаже једино екстра јака медицина – за душу Библија, за тијело војна дисциплина.“
Мунхал је знао о чему говори. Као деветнаестогодишњак се уписао у 79. пјешадијску регименту (Индијана/Indiana) да се бори против робовласничких држава у грађанском рату. Запавши међу дивље, вискијем опијене, сировине – уживао је у њиховом друштву; држали су своје страсти и пороке узгор, не глумећи свеце. Мунхал је учествовао у десетак крвавих бојева – видио је како се ’играју главом’ жртвујући живот један за другог. Након што је 1865. отпуштен из војске, одлучио је да служи америчким сиромасима путујући и читајући Библију наглас. Бијаше увјерен да – ако ишта може сиромашним и потлаченим дати снагу, то су поруке сиромашних пастира и рибара из Палестине.
Преко педесет година је путовао и читао Библију наглас, у САД, Канади, дуж Панамског канала. Написао је безброј брошура – узорака за Хермелинове властите брошуре. Међу њима је и дјело под насловом Свједочење о непогрјешивости Библије – односно, Библија је непогрјешива када јадним несретницима треба дати нову снагу и животну вољу.
Мунхал бијаше сјајан проповједник – народски, духовит, неустрашив, жесток. Изражавао је радикалан приступ религији и многи примјери подсјећају на касније Хермелинове коментаре – иронична осуда црквених институција, вјера у библијску ријеч, појам ништавила као нужност ослобађања од свих жеља. К’о какав богумил, дид или гост.
Хермелин је држао сиромашног свјештеника за ријеч. Почео је читати Библију. Пријавио се у 18. пјешадијску регименту, која такође бијаше једна Индијана-регимента. И тако постао војник, да се поправи, баш као и Вовенарг (: Vauvenargues), Стендал (: Stendhal), Сервантес (: Cervantes) и Толстој.
Седам мјесеци касније је отпуштен – „неспособан за војну службу“. Болест му се разбуктала па је отпутовао у Њемачку, гдје је донекле излијечен. Покушао је поново као војник. Овај пут у Енглеској. Новембра 1886. се пријавио на 12 година у The Middlesex Regiment. Строги егзерцир је требао довести у ред, у његовим очима, неморалног барона – или träskallen [балван, махнитов] како је обичавао преводити.
Децембра 1887. је његов батаљон премјештен у Индију. У Индији му је ’право кренуло’. Или – ако је тачна тврдња у његовим дјелима да неуспјех уствари значи напредак, то је његов живот у Индији био искључиво успјешан: два пута дизентерија, маларија, поново сифилис, тифус, делиријум тременс (болеснички журнал од 6.9.1890.) … а као десерт су долазили чести боравци по затворима и тешки казнени радови. Од својих пет година у Индији, двије године је провео по бајбуканама.
То, уствари, бијаше меч између британске армије и ’ништарије’ – у којем је ’ништарија’ побиједила. Армија га није успјела укротити. Као затвореник је отпремљен назад у Енглеску. Примио је отпусницу из војне службе, априла 1893., у Портсмуту (: Portsmouth). Његов претпостављени је просудио: „Conduct very bad“ (Држање јако лоше). Слиједе нова путовања … у САД и Јамајку. Током краће посјете кући, у Смоланду (: Småland), 1897., стављен је под старатељство – али је одмах отпичио за Аустралију. Према полицијском извјештају из Мелбурна (: Melbourne) за разне прекршаје је кажњаван 22 пута.
Почетком 1908. се Ерик Хермелин вратио кући у Шведску. Јесени исте године је примљен у Катарина болницу у Стокхолму. 20. фебруара 1909. је уписан у болницу у Лунду. Наредних 35 година бијаху, такође, дијелом бурне – уз повремена бјекства и револте. Бијаше доста бунта и хирова – пивске флаше скривене иза књига у сталажама … флаша коњака склоњена иза плочица пећи … сјекира под јастуком … Али, он је радио. К’о пчелица Маја – 0,78 страница дневно. Ако је његов ранији живот из суфијског угла био идеалан … ’сретан’ живот, то каснији дио није био нимало лошији.
Може изгледати да се са својих путовања вратио кући махајућих шака. Али је из Индије7 донио темељито знање перзијског језика – који је у тим областима играо једнаку улогу као енглески у данашњој Европи. Осим тога, и вриједне поруке суфизма.
Перзијска антологија Карл-Јорана Екервалда (: Carl-Göran Ekerwald) је доживјела своје прво издање 1976. године. Прошле, 2004., је објављено пето издање8 под истим насловом Persiska antologin. Eric Hermelins tolkningar i urval av Carl-Göran Ekerwald (Перзијска антологија. Пријеводи Ерика Хермелина у избору Карл-Јорана Екервалда). Издавач је Ордфронт из Стокхолма. Књига садржи 336 страна, димензија 17,8 x 11 цм, писане површине 14,8 x 9,1 цм, тежине 187 г. Штампана је као џепна књига, Е покет (: pocket) стандард. Објављено је и тонско издање 1986. године.
 Карл-Јоран Екервалд (Carl-Göran Ekerwald), рођен 1923., књижевник је и почасни доктор филозофије Умео (: Umeå) Универзитета. Његов богати књижевни опус обухвата романе, новеле и културно-филозофску есејистику, усмјерену индивидуалцима и особењацима.
У збирци новела Поље кима (Kumminåkern, 1962.) описује сјеверношведски миљé пун својствених људских типова, којима се касније враћа у својим бурлескним причама и хисторијским романима. У есејистици, нпр. Диогеновој свјетиљци (Diogenes lykta, 1983.) и Арктичком љетниковцу (Sommarhus i Arktis, 1986.) се испољава као бранилац демократских вриједности и сродна душа литерарних класика, нпр. Гетеа (: Goethe), Емерсона и Екелунда. Превео је и објавио Сведенборгове Меморабилије (1988.) а написао је и књигу о француској револуцији Слобода, једнакост и братство (1988.).
Перзијска антологија садржи 300 од преко 10,000 страница Хермелинових пријевода. Након Екервалдовог предговора (стр. 9-29) слиједи Атар (: ’Attár, 31-108) којем је посвећена трећина књиге. То су кратки изводи из његових дјела о пријатељима, суфијима, (овдје их наводим према Хермелиновој транслитерацији): Abú Hussain Nūrī, Hasán Basrí, Habīb ’Adjamí, Rābi’ah, Fuzail ’Ayāz, Ibrahīm bin Adham, Bashar Hāfī, Bayizíd Bistámi, ’Abd-Allah Mubārak, Imām Shafi’ī, Sahl bin Abdullah at Tustarī, Ma’ruf Karkhī, Ahmad Khuzrawīyah, Djunáid Bagh-dādī, AbúBákr Shiblí, Abú’l-Hasán Khurqání, Abú’l-Hasán al Sa’igh, Abú’l-’Abbás Siyāri и Abú’l-’Fazál Hasán.
Слиједе: Руми (: Rūmī, 109-43), Калилах (: Kalīlah, 145-80), Беме (: Böhme, 181-224), Омар Хајам (: Khaiyām, 225-48), Сади (: Sa’di, 249-84) и Санаи (: Sanā’i, 285-302). Од 303. странице до краја су Хермелинови лични коментари.
Ерик Хермелин није само преводио та дјела – у извјесној мјери их је и живио. Ту је нашао оно што је желио знати и имао потребу да сазна. И да се према томе равна.
А као да то није било довољно – па је преводио Сведенборга (: Swedenborg)9 и Јакоба Бемеа (: Jakob Böhme), а у својим коментарима исказивао увјерење да су њихове поруке, такође, чисто суфијске поруке.
За Бемеов кратки текст О надчулном животу10, који је у потпуности уврштен у ову антологију, рекао је да те 42 странице једнако важу као и осталих 10,000 које је превео.
Он је то схватао као кључ (западњаку) за разумијевање Атара, Румија, Хајама… Кристјански или муслимански за Хермелина не чине никакву разлику. Ти текстови су изнад свих религија. За све што је преводио, сматрао је да потиче из једног заједничког извора.
Хермелин није тежио неком књижевном или идеолошко-хисторијском значењу свог дјела – али је то постигао. Он се свим својим снагама предао задовољству големог превођења, чврсто увјерен да је та перзијска поезија прави животни еликсир, не само за оне који се као он налазе у мање или више апсурдној ситуацији, затворен у заводу, одвојен од свијета. Књиге ће, правилно читане, отопити „нашу залеђену способност мишљења“, растјерати безвољност, повећати нашу независност у свијету и од свијета а прије свега „заталасати срце“. Тиме ћемо „ми Земљани“ бити људскији а живот на Земљи добити укус небеске среће.
Суфизам [sufism; sufiism] је западни термин који се користи од раног 19. стољећа а односи се на ’исламски мистицизам’ или тачније тасавуф (: tasawwuf), што се обично (буквално) преводи као dress in wool (одјевен у вуну). Апстрактна ријеч суфизам [sufism] потиче од арапске ријечи суф, која се најчешће преводи као wool (вуна).11
Организација Тасавуф (: Tasawwuf)12 даје шире тумачење. Осим претходне, друга могућа деривација долази од арапске ријечи сафа, у значењу to clean (чистити), јер су учењаци тасавуфа (: tasawwufa) усмјерени on cleansing the heart (чишћењу срца/душе).
Хермелин је схватао суфизам у складу са тумачењима својих пријатеља суфија као läran om tomheten (учење о празнини).13 Етимологија је саф (празан), не суф (вунена тканина) (‛Attār, Vännernas minne / Сјећања пријатеља, III, с. 261.). Суфи настоји бити ’празан’ од себичности. Он се ’чисти’ од свих жеља, планова, шпекулација и прорачуна. „Оно што је најдраже и најврједније на свијету: јесте празнина!“14
Какав човјек – такав му је и животни пут. „Бог зна каквом глином ме је умијесио“, узвикује Омар Хајам а његов преводилац ФицЖералд (: FitzGerald)15 поставља натпис на свој надгробни споменик: „То је Он што нас је саздао, а не ми сами“.16 Не скривати лоше стране – то је „суфијско чисто учење“ (‛Attār, Vännernas minne / Сјећања пријатеља, III, с. 261.).
Већина онога што су суфији указали у своје вријеме је једнако скандалозно и шокантно као и данас – религијски јер они не питају за религију („Атеисти нису далеко од Истине“, Rūmī, Mesnavi, IV, 1706; И, 2446.) и радо исмијавају вјерске церемоније; политички јер појачавају имунитет на наговоре и удахњују равнодушност на било какву врсту притисака; социјално јер одбацују каријеризам, морално јер изјављују да је ’добро’ и ’лоше’ у суштини једнака ствар…
Ерик Хермелин је своје пријеводе коментарисао подвлачењима, биљешкама и прилозима. Обично је за то користио цитате, већином из Библије или Кур’ана, да би текст био што боље разјашњен. Такође је користио и биљешке из новина – што пријеводима даје актуелни отисак; анегдоте, изводе из савремене књижевности, породична сјећања и лична искуства. За њега је било природно да читаоцу пружи све варијанте и алтернативна тумачења.
Као преводилац је настојао савјесно пратити оригинал, ријеч по ријеч, и што више се држати етимолошки мотивисаних тумачења. Поштујући етимологију чврсто се држао старог писања (старије нереформисане варијанте шведског језика, прије 1906.).
За полазиште својих пријевода је бирао најбоља издања која су постојала, а избјегавао унапријед ’очерупан’ материјал. Његов пријевод Омара Хајама обухвата 632 пјесме и укључује све саблажњиве, курварске и хашиш пјесме. Читалац упознаје Љубавног безбожника нецензурисаног. Нпр. бестидније дијелове код Румија преводи, али их излаже на латинском. Његов осјећај за такт се ту супротстављао шведском пријеводу.
При изналажењу подесних еквивалената за перзијске изразе, испољавала се његова голема начитаност и ненадмашива језичка машта да створи властите идиоме у свом, ’хермелинском језику’. Када шведски не би био довољан, без устручавања је користио њемачки, енглески, француски или латински.
Тако богатим дијапазоном, Хермелин је вјеран слову оригиналног текста истовремено оживљујући кључну интонацију непогрјешивим слухом – бараба код Хермелина говори својим језиком, а анђео/мелек својим. Све је одмјерено – не из страха, већ дјетињасто и разиграно.
Његов однос према тексту бијаше стварни љубавни однос, што је и сам признао Елени Риделиус (: Ellen Rydelius)17 – да је 1937. прославио ’златни пир’ са перзијском класиком. Због те љубави је у многим очима и живио ’немарним’ животом.
Прве пријеводе је коментарисао биљешкама из Првог свјетског рата. Ушљиви ровови, облаци, отровни гас – ради илустрације Ђавољег учешћа. Тридесете године припадају Шпанском грађанском рату. Хермелин се руга фелдмаршалима и државницима, „узорима коректности“, који својим бомбардерима „сатиру хиљаде шпанске дјеце у комаде“. Ту је Герника (: Guernica). Ту су Франко (: Franco), Хитлер, Геринг (: Göring), које веже уз стуб срама.
Хитлер је „дунђер18, који је напредовао до звијери… [он] улаже сву муку да увјери људе – да има некакву моћ“. Уствари, Хитлер је немоћан. Већ 1940. је Бог на путу да изврши своју пресуду над њим и његовим присталицама. Види се како каска с подигнутом руком у својој доброиспегланој капларској униформи. Чује се његова „скрика“ и његови „хистерични и одвратни напади гњева“.
Тачно како је казано. Моћници, који су одржавали најбоље односе са предметном звијерју, су стопирали дистрибуцију Хермелиновог памфлета Factum et Causa, штампаног 1940. код Хокана Олсона (: Håkan Ohlsson) у Лунду. Ту улази и Торгни Сегерстедтсов чланак из Göteborgs Handels- och Sjöfartstidning-а о Видкуну Квислингу (: Vidkun Quisling), државном издајнику. „Његово дјело прати проклетство у животу, у смрти … Издајнички знак је ту. Гдје ће његов прах наћи смирај? Који скут (од) мајке Земље сивог рухогнијезда ће га прекрити…“
Хермелин наставља – један пекар из Сјелевада (: Själevad) бијаше осуђен за подметнути пожар на 9½ година казненог рада. То бијаше октобра 1933.
„10. новембра 1938. је један дунђер и плаћени паликућа (уп. његов подметнути пожар њемачког Рајхстага (: Reichstag), 27. фебруара 1933.) из Браунау-а у Аустрији, запалио 600 од Бога благословљених синагога…“
А тај паликућа је од државника и краљева сматран вриједним да му шаљу емисаре, да себе пред њим представе.
„А Божији амбасадори: свјештеници су шутили … Нико од … папа, бискупа и свјештеника да отвори кљун… да писне ПЕП…
Тако свјештеници брињаху за Божију, Највећег Част.
Тако реаговаху моћни и краљевски.
Тако реаговаху етички и свети…“
|