|
 Вољени наш Нина!
У свеопштем хаосу, у свему што сваки па и овај рат са собом доноси, у вријеме када је на хиљаде мајки у хропцу и сузама, у тренутку када је Мостар почео да се враћа миру и нормалнијем животу, зла судбина нам те узе. Узе нам Нину из њедара нашег и његовог Мостара и свих оних који су га у срцу и души носили, а таквих је, заиста, било много.
Драги и племенити наш Нина, памтимо твоје играње дјечачко на вировима Радобоље на Пијеску, памтимо и у себи носимо сво твоје дјетињство јер је оно и дио нашег безбрижног доба. Нису избледјеле слике из времена када смо са смоковим штаповима и куком од жице закаченом на канафу узалудно ал страсно покушавали уловити рибу у бистрој Радобољи.
Крпењаче правили од пређе и подераних чарапа и пркосили оним богатијим јер знали смо играти наш плес, другачији и особенији од било којег другог. Био је то плес с лоптом по мостарски у коме је оваплоћен наш шарм и боемско поимање живота, у коме се изгарало и умирало у љепоти а све за своју душу. Само је то велики Сулејман Ребац знао препознати и цијелој земљи подарити најљепше што се у фудбалу може постићи. Тајна се налазила у пјесничкој души Мостараца у тражењу израза за скривене тајне пребогате душе.
На Рондоу, на оном ћошку гдје почињу липе, у рана недјељна јутра, искрено и топло једни другима смо наивно а поштено причали наше велике мале тајне, прве момачке додире са дјевојкама што миришу на чежњу. И било нам лијепо прелијепо…
Потом свраћали до кафане „Рондо“ а пријатељи те очима позивали за њихов стол да чују твоје топле ријечи пребогате искрености, да виде ведрину и сјај ока твога, да све то упију и дан учине себи љепшим и смисленијим. Одмахивао си Фрањи, Туци, Миши, Сефићу, Адилу, Радиљевићу, Бруку, Палфију, а и у том покрету било је нечег што је само твоја специфичност. Велики се познају по сваком детаљу.
Нина вољени, колико у срце твоје могаше стати доброте и човјекољубља то знају мостарска раја, најбољи жирији за оцјену душе. У очима ти искрило мостарско сунце – капљице смарагдне Неретве и Радобоље. Вај, гдје су дани проведени уз тикве, шлауфе и спуштања од Скакала до Старог. А на том путу покоја црница дивљака, шандуда код Мајкснера, купина и мурва. Десерт без тацне и уштирканог конобара са пећина неретвањских, за мршаву мостарску дјецу. Плодови у којима је снивало мостарско сунце. Награда за приврженост овој, од природе повлаштеној вали.
Живио си на свој начин за породицу и своју рају са господског Рондоа. Гдје год си долазио сви су те дочекивали као свог најрођенијег. Имао си неку скривену снагу да привучеш и оне најзатвореније. Да ли их је твоја превелика једноставност магично привлачила или је по сриједи типичност какву је ова природа складно уобличила у појединцима сада више и није важно.
У души нам остаје огромна празнина, у оку суза, у грлу грч који стеже а душа хропи. Одлазе нам драги људи а с њима и ми сами. Понестаје нам мириса бехара и пој славуја из башти уз Радобољу.
Нина, чедо наше мостарско, знамо нема више твог сањивог погледа, ни махања руке које је значило „ето ме“, али заиста има тога исувише наталоженог у нама што си успио удахнути у нас да никада нећеш избледјети из наших меморија и душа. Твој дух је запретен у наше дане које трошимо идући ка теби. Мостар нам отац, Неретва мајка и тако постадосмо својта најрођенија. Они што данас упадоше са стране би да нам узму заједничке родитеље.
Имамо драге успомене, имамо твоју љубав коју си нам у аманет оставио и њима видамо ране настале одласком твојим. Имамо безброј оних незаборавних тренутака проведених заједно под звјезданим небом мостарским, у ноћима препуних опојних мириса из башћа уз твоју Радобољу. Данас плачемо, неко са сузама, неко унутра у души својој очајно тражећи да чује твој глас и види крајичак ти усана на којима снива скривени осмијех племените душе.
Осјећамо да је сада Мостара мање јер је отишао један његов заљубљеник, шармер и боем, брат, отац и муж. Отишао је велики Човјек.
Тужна је Стефанијина алеја. Рондо и Пијесак су утонули у смртну тишину, Кујунџилук јеца подједнако као и Бискупова главица и Бјелушине са Пашиновцем. Одлазе дјеца овога града, круне се генерације.
Нина драги, ти си ипак смјештен у нама а ми ходимо земљом.
Мостар, 18.02.1995. г.
(Емитавано на Радио Мостару 1995. г.)
|