|
Читајући Тина навиру ми пјесме
Ко горски извори након снажних киша
Из мисли стихови теку ко из чесме
Коју ни врелина не може да стиша.
Обликујем ријечи у строфе и риме
Као заљубљеник поруке љубавне
У њима утапам и властито име
Вјерујући да ће некад бити славне.
Поезија има силину вулкана
Који обасјава небеске маглине
И натапа наше очи зажарене
Док самоћа краде на тисуће дана
Односећи и нас у земне дубине
Тинове су ријечи навијек опјесмене.
|