|
Пробуди се, камене,
Небеса позлати!
Стари нам мост
Из пепела врати.
Неретво, ријеко зелених очију,
Широко раствори их, стани!
Тај српањски дан нека буде твој благдан,
На рану мелем звјездани.
Неретво водо, још од давнине
Далеко чуло се није
Човјек да ’згине, камен да ускрсне,
А срце у камену бије.
Запливај, лабуде,
Цвијете дуговрати,
Вал јој разигран
До ушћа испрати.
О, устај камене,
Из праха се врати!
Док падао си
Знали смо:
Из мртвих
Ти ћеш устати!
|