|
Не поредећи неуспоредиво ваља ипак забиљежити да је Слово Горчина најаутентичнија пјесничка манифестација, која респектирајући различитост у пјесничком говору, али и народносном подријетлу аутора пјесама стварала је и ствара такво озрачје у коме достатне ширине и зрак има за све поетскољубиве људе, за све добронамјернике, управо онако како је пјевао Мак Диздар, како је трагом босанских мраморова зборио покојни Јан Беран, како је мудро медитирао Алија Исаковић...
Слово Горчина је било и остало и нека врста поклоњења нашем културном жићу прохујалих времена, али у исто доба и мјесто озбиљних пријепора, озбиљног валоризацијског процеса онога што је сувремена књижевна мисао код нас...
Таква манифестација не може проћи, нити једне године незамјећена у ширем еуропском контексту поетских манифестација.
Посебице данас када количина шунда и кича угрожава иоле културну акционост код нас. Зато и са овога мјеста упозоравам на то ду ова манифестација са традицијом и редовито добро „одваганом“ мјером, јесте и својеврстан омаж градитељској величини и препрека рушитељском, барбародидном знаку ништавности и зато је она не само неопходна, зато је она љековита, зато нас она враћа и дјелима једнога Бузаљка, једнога Џумхура, дубље у повијест једнога Челебије...
Она је одслик наших различитих националних и поетичких сустава форми испољавања различитости живота на херцеговачком тлу.
Отварајући овогодишњу манифестацију упућујем поглед наде у бескрај козмоса, херцеговачког неба на коме морају све звијезде сјати ма из којег звјезданог јата долазиле...
Столац, 24.9.2004.
|