|
Драматична стварност, освјежена сада у Владимировој иако алкохолом замућеној свијести, заклапара по ваги његовог односа према идеалима хуманости, људских права и слобода, и хтједе најнеприкладнијим рафалом ријечи све трауме, сву бол, све године сахрањене у паклу рата, све атаке самовоље сасути у лице такозваној цивилизацији, али само гњевно проциједи: Да ли ће се икада неким дјеловањем искорачити из укаљужености послијератне имитације живота?
„Хоће. Радом! Али и – трпњом, стрпљењем“, тихо и чврсто изговори Супутник. „Варијанте су неисцрпне. А свака је средство! Уједно и снага. Стрпљење је заправо рада, најсложеније и најчвршће обликује; она покреће ону енергију која је вјечна, неизгубива константа човјекова трајања“, мирно говори Супутник гледајући кроз прозор као да ријечи не упућује Владимиру.
„Трпња, кажеш, и послије истрпљене и преживјеле голготе преко које су подијељени народи, раскидане економије, обичаји, љубави, културе; спаљени домови, разорени градови, прогнани милијуни недужних... Како се у контаминираној стварности поставити насупрот колоса који само инсталира декларације и лицемјерно „повезује“ различитости у природно стање свијета?“
„Издржати!“, спремно одговори Супутник. „А издржати може онај тко зна трпјети. Што хоћу рећи? Појединац у чију садржину дјеловања улази и чување и учвршћивање особне равнотеже постићи ће нешто. Зашто? Зато што је то сигуран корак ка потпуном психофизичком интегритету. Поновно ћеш питати како истрајати. Могуће је. Човјек никада довољно не позна своје скривене снаге. Никада није дефинитивно немоћан, као што спомињеш. Свеопће зло има и другу страну, зар не? Она има и свој зов. Тко зна слушати чут ће га: Кад нађеш мир са собом наћи ћеш га и у односу са другима, мир с братом човјеком. И – љубав је већ ту. А она је покретач, како у поједином индивидуалитету, тако и зачетак осмишљења опћега каоса. Без обзира на људске менталне склопове који у свом поигравању с масама не познају ни покретачку снагу ни њене учинке, или којима одговара стагнација, на тој равни зачети импулси нормализације би...“
„... кренули и било би големо кад би се то десило барем у једном сегменту“, испричавајући се и штуцајући прекине га Владимир, „кад би, осим идеја, заиста објективно постојале... хик!... испричавам се... структуре спремне покренути уништену друштвену, економ...ску и културну инфраструк... инфраструктуру; кад би уложиле истинске напоре за помирење посвађаног, уједињење подијељеног, враћање отетог, повратак оних из категорије најнесретнијих несретника овога дијела свијета – прогнанике, који лутајући меридијанима у потрази за послом узалуд траже срећу.“
Ријеч „срећа“ покрене му руку ка унутрашњем џепу, али у бочици су готово исцрпљене залихе снаге.
„Тражење среће?“ упаде Супутник. „Рецепт за њу је у нама самима. Споменуо си несретне, прогнане. И моја је душа крварила. Дуго. И предуго. Јер, био сам један од њих. Жудио сам за срушеним домом, за оним на што сам послије имао само фиктивно право; бољело ме за изгубљеним огњиштем, за имовином која – због других, протјераних из свога дома (и који у мојој рушевини налазе уточиште) можда никада више неће бити моја имовина. Ипак, свој статус данас не бих мијењао. И многима бих га подастирао као рјешење које нема алтернативе за сретан живот“, убједљив је Супутник.
„Статус? Сретан живот? А луташ за домом, за смислом? Ти апстрахираш.“
„Духовни статус...! када сва лутања престају...! Постојало је једно вријеме кад сам тражио себе, тражио снагу за прихватање датости као јединог реалитета у ком се мора опстати. То морање је извирало из снаге процеса унутрашње организације, интеграције и јачања душевних механизама помоћу којих се у себи амортизира, ублажава, отапа трагичност свијета – како субјективног, тако и објективног. Сви ти путеви, што се мене тиче, данас припадају прошлости. Јер сам нашао себе! Моја девиза је: урањати у значење унутрашњих гласова. Спокоји су у њима. Силазити у ведре ширине. Смјерокази неистражених, бескрајних вртова духа су у њима. Предавати се озрачјима љепоте коју обично гутају површне бујице сивила, тјескобе, безизлази... Зар осим материјалних вриједности које заправо нису богатство у пуном смислу ријечи, нема и оно друго – духовно? Ту. У души. А оно је неупоредиво веће. Проблем цивилизације уопће састоји се у томе што се човјек отуђио од себе, изгубио се, распршио се у сфери духа. Тражећи срећу само у спољном свијету, он је не може наћи у свој њеној пунини. Посебице данас. Људска ће душа на таквим путевима увијек лутати и бити празна и пуста, затворена у своју сагу о сновима.“
Очи загонетног Супутника смирише се попут површине ријеке. Руке му мирују на исто тако мирном, готово окамењеном кољену.
Владимир изненада открива како његови ставови нису у супротности са Супутниковим, али у тој корелацији тешко налази конкретан ослонац.
„Можда дјелимично прихваташ моје размишљање“, настави Супутник. „Човјек се не може мирити са безакоњем у коме се налази, али то немирење ме не избацује из мога мира. У тим релативним параметрима увијек се себе може наћи на другим разинама. Заборавили смо, наиме, уживати у малим стварима (!), у оном што имамо! И то је погубна грешка...!“
„Оно што имам само је опсјена могућег преживљавања“, мрмља Владимир, и потреба за гутљајем поновно постаје јача и од гласа и од одлуке дефинитивног обрачуна са чаробном капљицом. Себи постављен задатак да заборави на пиће усидрен је у властиту немоћ, у лабилност и колебљивост и он поновно одбрану од живљене стварности потражи у бочици. Носећи у себи неку врсту удеса алкохолне овисности, само жели да између „поштивања“ овисности и његовог мировинског пада куповне моћи сваким даном стоји све климавији знак једнакости.
„Хајдемо ловити мјесец, ено, све је ближи и сјајнији, као да виси и увећава се“, рече Супутник. Ти би гледао неки свој бивши живот... Или читао причу о рају на земљи, помисли Владимир и загледа се у мирну, чини му се, укочену жуто-свијетлу лопту.
* * *
„Господине, изгубили сте овај папир... Испао вам је из руке кад сте се пењали у вагон“, глас је дјевојке са црвеном путном торбом. Гасећи цигарету упита зна ли итко када ће и да ли ће уопће кренути влак.
„Највјероватније ће ускоро“, рече неодређено Владимир не скидајући поглед са небеског тијела.
Можда је његова мирна и сјајна површина будила оне механизме који, похрањени у подсвијести, ослобађају од меланколије и утопљености у безизлаз, јер је смирено спустио поглед на папир, чист и бијел. Само га је у једном углу малопријашња капљица незнатно наборала.
„Рекоше да влак касни два сата и петнаест минута. Тек је прошло осамнаест минута“, јави се Супутник чији је глас по Владимиру падао попут кристалних капљица вечерње росе.
„Одговара ми. Заиста ми одговара. Све ми иде у прилог. Нигдје не журим, а вечер је дивна.“ Два пута штуцне, прстима лијеве руке прође кроз косу и очи му засвијетлише: „Имам и тему и времена за свог тамнопутог студента.“
Супутник развуче усне у благ и ведар осмијех што је најљепши пут да Владимир, примакавши се себи посве мирно уђе у свој лик. Погледа путну исправу. Ево, број 9, прочита гласно у купеу већ обасјаном златом мјесечине, па је и плочица с бројем изнад фотографске снимке неке питорескне варошице посве видљива.
„Супутник?... Хм... Не! То сигурно пише ту негдје испод фотографије, или можда овај вечерњи вјетрић доноси тему о којој сам размишљао и управо хтио писати: Ако је свака особа у миру са собом, онда ће цијела нација бити у миру, потом – можда мучно и дуго – али сигурно, и цијели свијет.“
|