|
Прије ове књиге она је учествовала у пројекту „Напиши писмо свом дјетету“, а што је код истог издавача резултирало књигом „Вријеме за сјећање“ 1999. године и отворило пут објављивању и овога рукописа. Ауторица Низама Чаушевић је рођена у Јањи, али је до рата 1992. године живјела и радила у Горажду, те је због рата у домовини морала напустити земљу и од 1993. године је настањена у Шведској.
Одмах испод наслова новообјављене књиге стоји ознака „Dokumentärskildring“ (документарни опис) што појашњава да се ради о документарном причању, а што је видљиво кроз цијели овај рукопис. Основни токови радње смјештени су у старом гетебуршком хотелу „Три круне“ који је у једном периоду пред реновирање и прерастање у данашњи хотел „Спар“ био прихватилиште у којем су живјеле избјеглице. Ауторица је и сама била смјештена у овом хотелу при доласку у Шведску 1993. године. Она на скоро 300 страница овог рукописа детаљно описује шестомјесечни боравак с дијелом своје обитељи у овом хотелу, са свим особинама и неизвјесношћу овог и оваквог живота. У исто вријеме, њен муж се налази у опкољеном и стално гранатираном Горажду, без хране, могућности комуникације и изласка. Истовремено, а кроз разговоре с другима из хотела, те особне асоцијације, ауторица проширује своје причање у прошлост, тако да читалац добија слику њеног комплетног живота, од дјетињства, школовања, удаје, добијања дјеце, па до тешке одлуке о напуштању родног мјеста и избјегличкој одисеји како би се сачувала глава на рамену и преживјело. Мада је сплетом свих ових околности њен живот доведен на сам руб егзистенцијалног опстанка, ипак, ауторица одржава цијело то вријеме битни ниво особног достојанства и моралног интегритета. Сваки члан њене обитељи покушава да на цијелом путу избјегличке катаклизме властитим радом обезбиједи егзистенцијалне потребе што нимало није лако и што често бива праћено различитим понижењима.
Иако је ово особна прича, на моменте врло потресна, она је у многим елементима идентична или слична милионској бројци других бх. избјеглица који су тумарали свијетом тражећи спас. По томе је овај рукопис и нешто више од самог документа. Он говори и о другима, онима који су примали или одбијали пружити помоћ унесрећеним, онима који су убијали и палили туђа огњишта, али и о онима који су све то могли спријечити – али нису.
Књига „Хотел Три круне“ је, дакле, документарна проза, интересантна и лако читљива. Ауторица прати хронолошки слијед догађаја с честим и дугим дигресијама у прошлост, описима ликова, природе и властитих осјећања. Поглавља књиге носе наслове према именима појединих ликова (Ахмед, Един, Мина, Хасан, Јоран (: Göran), Ариф, Лејла, Емира, Фарук, Јасенко, Мејра, Недим, Халил, Емина), мада се у тим поглављима често врло мало говори о датом лику. У композицијском, структуралном и стилском сегменту видљиви су одређени симптоми првог рукописа. Језик је лак и једноставан, без лексичког и синтаксичког експериментирања, дубљих и студиознијих семантичких понирања, а што се подразумијева у складу са збрком осјећања и мисли наратора. То је и разумљиво јер се ради о другом језику. Текст би у матерњем језику вјероватно био много сложенији и кохерентнији. Ипак, ова књига заслужује дужну пажњу.
Мислим да је кратак запис на корицама књиге, а који је написао Пер-Борје Елг (: Per-Börje Elg), ефектно у свом завршном дијелу приказао храброст писања ове књиге. Ево тог цитата:
„Када сам био замољен да прочитам, али и донекле лекторишем ову књигу, сматрао сам да је храбро писати на шведском. Али оно о чему говори ова књига показало се још већом храброшћу, не оставити прошлост иза себе, већ је понијети са собом у један нови и из почетка непознати живот.“
|