|
Зачудност и тајанство цвјетања су разлозима ових акварела. Не тек јарком кичицом ухитити крхкост и пролазност, љепоту и склад. Ово би понајприје биле некакве ликовне хаику, ликовно поетски изричаји. И не само пука сличност у регуларном поретку бића. Јер ови су цвјетови и цвјетни, и звјерски, и људски, и анђеоски. И нису тек кратковјечности усликана у трајније материјале. Напротив, еротска њихова квалитета претендира на вјечност. Трагање за еротским бићем цвјетости. Претакање из пупа у цвијет, из цвијета у плод, из плода у сјемење.
И све то крцато вјечним, плодним пелудом попут ауре.
Мирсада Баљић слика надахнуто тај чудесни цвијетни свијет. Његов мирис, покрет, титрај, сноликост, нутрину, рубне просторе, облике и озрачја, успомене, реинкарнације, говор, растакања и хармоније, боли и усхите, љубави и блискости, сновиђења...
И нема ту неког сарајевског sfumata. Ова сликарица засађује своје вртове у јарким јужним колоритима властитог завичаја, дјетињства, првотног свјежег поимања свијета и цвијета.
Жаришне точке згуснућа врло битне за поетику технике акварела готово редовити бивају средишта, дубине цвијета и цвјетне композиције. Жаришна точка у контрасту с озрачјем узудука или водених површина у којима живе и пламте ови вртлози цвјетости паралелних свјетова.
Цвјет и свијет. Свјетова цвијета. Цвјетања и цвасти свијета и свијетова на дохвату људских ћитила, умиља и заумља.
Јарко. Јасно. Страствено. Врло експресивно. И све то не само као извањска љепота, већ као интензивно збивање цвјетања као феномена. Кроз протоке јарког сунца. Што говори цвијет опћенито? Што говоре цвјетови ових акварела посебице? Да ли су у дослуху са звјездама и зборе оно човјекову слуху немогуће, човјекову уму непојамно? Не знам посигурно. Али као да постајем овисником ових цвјетних вртова. Заувијек. Није ли то мисија умјетности опћенито, ових слика посебице? Потаћи у консументу жудњи за радошћу позитивне и дивне енергије цвјетања. Артикулирати негдје у дубинама запретан осјећај могућности поновног цвјетања свих чула и чувстава.
Растворимо широм двери Мирсадиних вртова. Крочимо у њих без злости и мучнина. Треба само уронити погледом у њих. И бити сретан. Са свим властитим пуповима заборава пред могућим свастима.
|