|
Листају бешумно стари храстови.
Овостраној перцепцији побјегао звук.
Потом, тамни, високи
пред трубом анђела
корачају преко непремостивих
ријека, стазом
над којом је сјена мајке далек
врх планински.
А под њим је, ти схваћаш,
већ зелен гај,
и међу гране просут глас славуја
иако си дрхтај нијем,
сух вјетар у јами неба.
Поред свијеће не блиједи
сјена мајке.
Њеном сузом нечије отајство
дотичеш. Можда далек врх
планински...?
Или би уз своје вертикале, горе
према високом окну
хтјеле твоје безначајне руке.
|