|
Прави живот је кад послије напорног рада стигнете пред своју кућу у било којем крају Чикага, или било којем другом мјесту становања, па онако уморни и помало нервозни пребирете џепове и ташну да нађете кључеве. А њих као уз инат нема па нема. Како да отворим главна улазна врата зграде и властитог стана у мојој општини Бенсенвил (: Bensenville), у улици Јужни Јорк!? Онда застанем, погледам у длан да видим шта ме то жуља, кад оно – то је кључ којег, ознојен до испод коже, усплахирено тражим.
Али заборавити да је кључ у шаци права је ситница према несрећи која може да вас задеси. Прије Америке нисам ни знао колику улогу играју обични кључеви у животу човјека. Ја с тим кључевима немам много среће. Увијек кад дођем пред врата стана истресам велику ручну торбу и изврћем све џепове да бих дошао до негдје затуреног кључа од главних врата. Због тога се двоструко осигурајем. Један кључ нанизан са осталим стављам у џеп, други резервни сакријем негдје испред врата, под лонац са цвијећем или у неку пукотину изнад врата. Тако је и са кључем од аутомобила. Увијек један резервни држим у ташни коју обавезно носим преко рамена. Јер догодило ми се у два наврата да закључам ручним уређајима аутомобил, а кључ остао у брави, па онда настају танталове муке. Али иако кажу да без треће нема среће, мени је треће закључавање кључева у аутомобилу унесрећило.
Имао сам мени драга кола „доџ ланцер“ који ме вјерно служио четири прве године у САД. Један кључ је био на привјеску са осталим, други, резервни, у једној прегради моје велике торбе, пазио сам да је увијек ставим преко рамена прије него што изађем из кола. Једне прилике враћам се кући из Чикага, кад видим да успут помало дими испод хаубе. Дођем пред робну кућу „Капутос“, изађем и подигнем хаубу да видим одакле тај дим? Нисам ни био свјестан да сам, онако по навици, спустио на вратима ону полугицу која аутоматски закључава све четири браве. Истовремено на десном сједишту оставио сам торбу са резервним кључем. Подигнем хаубу, осјетим да је мотор врео као жар, из мотора сивкасти, смрдљиви дим, скочих према вратима да угасим машину, кад оно она закључана, један кључ у брави волана, други у ручној торби на сједишту. Осврћем се свуд около да нађем какав камен, да разбијем једно стакло и угасим мотор. Али камена нигдје ни за соли, прије би на америчкој цести нашао дијамант од хиљаду и сто карата. Лијепа наша херцеговачка домовина – помислих с тугом. У њој камења на сваком кораку, па нам је лако извршити обрнуту Божију заповијед: Ко тебе хљебом – ти њега каменом! И док сам се снашао тако што сам улетио у „Капутос“ и тамо истргао из руку чистачици ону метлу за трање подова и њеном дршком разбио стакло на аутомобилу, мотор се сам угасио. Више се никад није могао упалити и мој непрежаљени „доџ“ отишао је на џанк – како Американци крсте отпад! Да замијене мотор тражили су 3.000 долара, а ја купио половног „јапанца“ за упола мању суму и ево ме служи ко рођени већ трећу годину. Сада тражим мјесто гдје бих депоновао и трећи резервни кључ, ако опет два закључам у ауту...
Мени се ова тема са кључевима наметнула свакодневницом живљења. Установио сам да све моје комшије, а вјероватно и ви сви остали, муче исте муке. Нама су до прије извјесног времена главна улазна врата билдинга – што у преведу значи стамбене куће – увијек била откључана. Нови газда, Пољак Роберт Ткач, набавио је и уградио солидну браву и подијелио нам свима кључеве. Каже: у Чикагу се годишње догоди близу 600 убистава просјечно два дневно, неки разбојници упадају у куће усред дана, опљачкају усамљене станаре и успут их почесто и убију, па боље да смо под кључем. Истовремено нам је монтирао у станове нова звонца, а на улазним вратима поставио шест шалтера за звонца, са именима шест станара. На несрећу мој вањски шалтер за активирање кућног звонцета први је по реду. Па сада сваки час мени звони у стану. Ја одмах знам да је неки од комшија заборавио главни кључ или је дошао онај радник што мјери утрошак струје, односно поштар са препоруком, па звоне мени у приземљу јер ми је најближе до улазних врата. А и једини нисам у радном односу, па сам по васцијели дан у билдингу.
Кад помислих да сам о нашем билдингу илити стамбеној згради Јужном Јорку у комјунити (: community) – што ће рећи комуни, односно општини Бенсенвил (увијек сам мислио да су ријеч комуна, која има мирис комунизма, измислили Маркс, Енгелс или Лењин, кад оно први су га изгледа одомаћили најкапиталистичкији Американци) исписао протеклих осам година све у новинама и да више немам шта додати нити одузети, отвори се сасвим ново поглавље тог загасито црвеног здања са шест апартмана. Најприје сам о њој писао као „Малом Балкану“ усред Чикага. Гдје и не бих када је од бејзмента до крова била мултиетничка, мултинационална, мултивјерска, мултикултурна, а богме и мултисексуална због национално мијешаних бракова. У једном бејзменту ја и супруга, етнички релативно хомогени. Преко пута Србин Жељко из Крајине у Хрватској и супруга му Ана – Хрватица. Он бјежао испред нових усташа, прибојавајући се и својих јер је ожењен „тудњом нацијом“. Она га пратила и изигравала већу Српкињу него што је и жена рођена од српске мајке, како би олакшала ситуацију мужу који се, нека му се Бог смилује, стално јављао за прву црту бојишнице у Српској крајини, да би доказао патриотизам пред својим Србима.
Прије Роберта Ткача власник наше куће био такође Србин из Српске крајине у Хрватској по рођеном имену Стево, амерички преименованог у Стив, који је овдје већ више од четири деценије. Једном ми Жељкина Ана рече како се Стив, односно Стево, љути на мене јер сам наводно све столице у љетној башчи иза билдинга, гдје љети печемо роштиље, обојио у зелено, по муслимански. Ја се пренеразих, можда и јесам, али чини ми се да је боја била плава, ја волим много све што је плаво, од жена до ћилима и кравата. Скокнем у башчу и видим: нема ни једне столице у зеленом. Стево је имао обичај да готово свако јутро наврати у мој апартмент на праву турску кахву. Дуго му нисам ништа говорио, али једно јутро банух: Стево, како си могао рећи да сам све обојио зелено, по муслимански, када нигдје нема зеленог, изузев траве и оних твојих шљива? Стив ме прво гледа у недоумици, затим се широко осмјехну и с пика рече: То је теби сигурно рекла она торокуша Ана, која се приказује већом Српкињом него Косовка дјевојка? Ако мислиш да сам ја против муслиманског и зеленог, зашто се не упиташ одакле да у овом мом билдингу у шест станова живи пет муслиманских или полумуслиманских породица?
Тако смо ја и Стево изгладили наше међунационалне односе које је пореметила припадница треће нације, што је сматрала отежавајућом околношћу у свом мијешаном српско-хрватском браку. Није, међутим, ни она крива, већ прилике у Српској крајини и Хрватској, гдје није било добро по живот бити нешто друго изузев Хрват!
Изнад нас становао је Злаја, од оца Србина и мајке муслиманке и његова Верица, такође национално ни тамо ни амо. Преко пута њих такође Сарајлије – Србин Горан и муслиманка Нермина. Изнад њих Енко и Мирица, чисти етнички састав. Власник зграде, рекосмо, Стево, Србин из околине Госпића, отишао у САД прије 50 година јер се није слагао са комунизмом, а у згради му станује десет муслимана. Па хајде како да објасним Американцима када ме питају: због чега смо се у бившој Југи ухватили за крваве вратове на националној и вјерској основи, а овдје живимо врата до врата и заједнички пијемо кафе и славимо уз барбикуре? Као да маца никад није појела миша? Ја само блентаво, час потврдно климам, час нијечем главом, објашњавајући како ни мени није много тога јасно.
Прође пет година и сви наши земљаци иселише из билдинга. Покуповали властите куће јер су се добро снашли. Сада тај некадашњи „Мали Балкан“ називам „Мала Земљина Кугла“ јер сам му морао предити име због стицаја нових имиграционих и етничких околности под њеним кровом.
Зграду је купио млади брачни пар Пољака - Роберт и Ана, који се уселише у стан тамо гдје су некад били Енко и Мирица. У апартман Жељке и Ане доселише супружници из Јужне Кореје, са двогодишњим сином Семијем, а у међувремену добили су и принову косооку кћеркицу по имену Грејс, које ни мало не звучи кореански већ американски. Прије два мјесеца косооки муж Кореанац жури зором на посао и обраћа ми се док чистим на дворишу ауто: Знате, мојој је жени данас вријеме да се породи, па ако буде гужве молим вас помозите, одвезите је до болнице. Ето моје имигрантске судбине, мислим у себи, још ћу морати бесплатно одиграти улогу бабице и гинеколога!
Преко пута нашег бејзмента скрасио се Јужноамериканац Лито из Чилеа. О њему сте већ читали: протјерао га Пиноче прије тридесетак година, кује метал у једној чикашкој фабрици, а у слободно вријеме искива поезију у свом бејзменту – приземљу преко пута нашег. Слушајући по васцијели дан шпански мелос од којег се, до пред поноћ, тресе цијели наш билдинг са шест апартмана. Шпанске армаде су прије 500 година десетковале његове претке Инке у Чилеу, па је и он прихватио шпански језик као свој, попут наших земљака који већ заборављају по коју ријеч на нашем језику. На трећем спрату сада обитава породица из некадашње цјеловите Русије, која се, попут Југославије, распала на саставне дијелове који су важили прије царских освајања Азије. Они су Украјинци – муж Саша, супруга Марјушка и кћи Марјана. Користим своје гимназијско и факултетско знање из руског и успостављам с њима присније односе на основама свеславенства. У билдингу нема више ни једног „чистог“ Американца, ако се под тим подразумијевају старосједиоци Новог свијета, директни насљедници првобитних имиграната – Енглеза. Енглески се употребљава само у крајњој нужди, иначе доминира дијалог на језицима племена Славена. Заступљени су народи од Далеког истока до средишње и Јужне Европе као и Јужне Америке.
„Земљина Кугла у малом“ на Јужном Јорку Бенсенвила – ето шта је сада наша зграда. Још један доказ како велика Америка представља кућу за све народе свијета.
(наставља се)
|