|
Драма двају времена, оног надолазећег и оног што га је, у повјесном смислу, породило, супротстављају се у отворености казалишних форми Абдулаха Сидрана. Најпотпунији, али и драматски најаутентичнији облик драматуршког и сценског врела драматичности Абдулах ће Сидран извојштити пишући своју еминентно театарску драму У Зворнику ја сам оставио своје срце која је своје литерарне вриједности, али и еминентну казалишност потврдила сценском присутношћу, као и трајањем на нашим казалишним репертоарима...
Није занемарљиво казати и податак да њену потентност показују и урадци на театарским фестивалима и смотрама казалишта из Словеније и Босне и Херцеговине од стране казалишта, која су у сценском виду тумачила ову драму.
Што је заправо драма У Зворнику ја сам оставио своје срце?
Понајприје то је драма, у три чина, изнимно занимљиве унутарње структуре. Јер, ако погледамо и анализирамо пишчеве накане, испољене директно преко наслова видимо евидентну поетику потентност, знаковитост и у крајњем виду зорну напутност тих насловних Сидранових топонима: први чин аутор обиљежава термином Несаница, други: Вера, Влтава, а трећи пак, Срце...
Свака од ових ознака има у радњи његове драме прецизну позиционираност и у крајњем скору међусобну каузалност...
Као да пише пјесму (а што друго чини пјесник, било што да ствара?!?) Сидран дијели и први чин на призоре поетског значења и потентности:
- - Будилник од перја
- - Глава на сјеверу, ноге на југу
- - Легенда балканских друмова
- - Три тоне толает папира
- - Одјеци
- - Народњаци о Дрини
Други чин Сидран назива именом хотелске лаке даме Вере и великог глазбеног инспиратива – Сметанине Влтаве..., а дијелови тог ремек, средишњег дијела драме носе поетску топонимију, крајње знаковитог називља:
- - Сишао момак
- - Виркање преко хотелског прага
- - Вера
- - Кукурику
- - Посткоитално питање
- - Влтава
- - Још мало са Вером
Трећи чин који је код Сидрана најдраматскији (у аристотелијанском, али и модернијим драматуршким теоријама) драмски пјесник назива Срце, а чине га поетски и драматски, крајње прецизно, конструирани дијелови:
- - Анализа Влтаве
- - Сплав, углухо
- - Бијели комби
- - Политичкара справа
- - Вешерај
- - Уцјена
- - Тунели, оружје и Кардељ
- - Вешерај, опет
- - Остварило се Креманско пророчанство
- - Срце
- - Мејра
Слиједом начина на који конструира у поетолошком смислу ову драму Сидран ће карактерологију својих ликова – носитеља драмске акције и контра акције, дати као својеврстан пролог, који попут неких од дјела класичне књижевности потенцијално исприповједа велики дио садржаја од драматског меритума...
Сидран не препушта ништа случајном, па неријетко и преслободном имагинативу режисера.
Он одређење сценског простора, крајње децентно, али и драматски потентно наглашава...
Ако само илустрирамо његов напутак за онај простор испред позорнице – просцениј за који вели: Испред Позорнице цијелом ширином и дужином тече Дрина, покретна трака која публику дијели од актера на сцени...
Голи простор сцене на коме се некако смјењују:
- Једнокреветна хотелска соба
- Хотелска рецепција и ресторан
- Подрумски вешерај, претворен у хапсану
- Улица испред хотела
- Позадина – брдо што затвара западну страну града, на брду обриси средњевјековне тврђаве (кула проклете Јерине), зидина што силази низ брдо, под оштрим углом, сасвим лијево – ка цести и Дрини...
Види се прецизност имагинацијског плана драмског писца и његови инвективи за организацију простора.
Дијалог је код Сидрана најпотентнији стваралачки облик, што је посвема и логично, али оно по чему овај драмски пјесник не заостаје за драматском поетологијом Мирослава Крлеже су Сидранове дидаскалије, односно сценске упуте, темељем којих се ваља организирати сценска радња.
Оне, сем голе фактографије вођења радње, носе и поетски слој, неријетко богат хумором на примјер:
Нека се глумци зезају до миле воље, или, пак:
Сад почне систематично грухање из Србије...
Иако се, на први поглед ова Сидранова драма доима као реалистични плеодаје за темељно очовјечење у временима зла и нељудскости већина дидаскалија, а посебице завршни призори, са мртвим тијелом лаке женске Вере у вјенчаници, која пјева пјесму традиционалног врела Мејра на табуту показују Сидранову бриљантну имагинацију која одлази у просторе симболских вриједности остварених узорном литерарном стилизацијом, која снажи театарску потентност...
Драма прошлости и драма садашњости, подједнако су настањене у овом Сидрановом тексту, а њихов микс и претапања извршена су бриљантном асоцијативношћу.
Посебно је дојмљива карактерологија особа ове драме, те језик, конструиран у сугласју са инспиративним језгром којим се надахњивао пјесник, али и дозирано контаминиран сувременом горком хуманошћу.
Овај драмски текст, и у културологијском, ширем озрачју, пуно значи јер је први одважно засјекао у живо раниште наше непосредне прошлости.
Храбро ангажирање књижевно крајње валидно, а невјеројатно поетично у свим фазама драмског програма...
Ако је, до сада, третиран и као драмски писац, од драме У Зворнику ја сам оставио своје срце, Абдулах Сидран наш најзначајнији драмски писац!
|