| |
2
Ti ode Sarajliću u vrtove rajske
pred sivi vikend, noći majske,
dok ti je, možda, mlaka, u snu,
kap kiše trebinjske pala na usnu.
Sve što smo bili, dok skupa besmo,
ja, evo, kanim sačuvat pesmom,
u koju, zaludno, salivam rime
jasne i zvučne kao tvoje ime,
dok te ispraća, slutim, evo,
tužno i celo Sarajevo.
3
Crnog li dana za braću po peru,
kako li je Mariću u Ekseteru,
kako je Stevanu Raičkoviću
u ova jutra što crna sviću
jer srećem, u nesnu, ranom zorom
sve majske dane s crnim florom.
4
Ide smrt s kosom crnim bregom sna,
po kog je pošla samo ona zna.
Tope se životi kao grudve snega,
smrt s kosom hita duž crnog brega.
Sleteće na krov, jutros, dve bele rode,
s njima vest iz radija i Izet ode.
Sve nas je manje. O, kosa kosi,
što noć sačuva, to dan nosi.
Plaču mornari s Wester Plate
dok noć ispraća crne svate.
5
I mislio sam da ćemo se sresti
i kao nekada za sto sesti
i dugo ćutati i reći pokoju
o strahu i o nespokoju.
Znali smo sledi vreme plača,
evo fašizam ponovo korača,
a naš je stroj proređen dobrano
i da se odupremo nije nam dano.
6
Kad nebo moju braću uzima
i deo mene ode sa njima.
Sve manji bivam, prozračna leća,
i sam se topim kao sveća.
Kad dođe vreme za večna lovišta,
da l će od mene ostati išta
ili će smrt, kao što sam snio,
doći po senku onog što sam bio.
7
Izađe i ti iz ovog mraka
i ode do svojih, do Pasternaka,
i do Seljvinskog i do Nerude,
u gustu tišinu, među ljude.
I dok se u nama sve većma ruši
tebi je, slutim, toplo duši.
I na toj zvezdi gde sad snuješ
znam da i ove reči čuješ
koje ispisujem gorak i tihan
a ti se, potajno, smešiš iz stiha. |
