Te kuće nad rekom kao da negde putuju,
kad oblaci ugljeni stanu u noći i sipe:
te kuće nakrivljene čini se da tuguju,
kad prozori pustoši od starosti zaškripe.
Grad na visokim stenama, u bojama neba
kišovitog.
Kroza nj bujice teku i samoću divlju oživljuju,
Kad prođe u davnoj nošnji koja starica iz kuta
skrovitog,
čini se: prolaze bajke i grad uspavljuju.
Dve strane grada razdvaja zelena reka,
i imaju nešto ljudsko, gledajuć' jedna u drugu;
penju se kuće u brda gola i ne daleka.
a groblje je iznad svih, u očajnom krugu.
A.G."ŠIN": Mostarska mudžiza
Preko mostova prolaze bića što ništa nemaju,
al' opaja mesec što dršće u zelenim ponorima,
i ljubav u očima žena što se bolećivo predaju.
Tako su umorene pesme što zvone pod prozorima.
Bašte tamnog zelenila, s mirisom od kog se boluje,
rad neizrecivog nečeg. Od žudnje tu se nestaje.
Na beg u gradove radosne mislimo kad voz se začuje,
ali sa pogledom dubokim tu se ostaje.
Nakrivljene kuće, zbijene, kao skup siromaha.
U veče na vratima bede počnu pričanja duga.
S krčagom devojka prođe, lepotica bolesnog daha,
i tako tajanstveno diše Istok i njegova tuga.
