Mehmed Dizdar
"PLAVI ORKESTAR" U DŽEHENNEMU
Svjedočanstva |
Ramiz Sadžak-Gile sada
je vojnik Vojske Federacije. Zadovoljan je jer može izdržavati ženu i kćerku, a i mati
mu je s njima. No, ne zna dokle će, jer se boji da će ostati bez posla u ovoj novoj
redukciji. Ako ne bude imao dobru vezu, veli, mogao bi van.
Nije se iznenadio kad sam došao. Davno sam mu rekao da sam izgubio traku na kojoj
je njegova priča o ”Plavom orkestru”, Heliodromu, logoru u Vojnom... Razumio me
pošto je znao da sam i ja bio u behutu, da su me na poslu proganjali, pa smijenili sa
dužnosti i stavili na raspolaganje, pa kad sam opet postavljen na staro radno mjesto,
pristao je da mi ispriča svoju muku ponovo. Međutim, nije bio baš raspoložen. Imao sam
osjećaj kako bi volio da ništa ne priča, ali ne zato što mu se teško sjećati svih
muka, nego zato što mu je svega dosta.
”Neizvjesnost
ubija”, veli, a ja se slažem.
”Evo
ovdje sam, vidiš kako je, a opet i ovo je od danas do sutra. Moja kuća ne
Žegulji
potpuno je uništena i ko zna kad ću je moći popraviti. A vala i da nije, ne mogu i
neću sa Žegulje po rodni list i ličnu kartu ići u Berkoviće.”
”Bliže ti je
nego u Nikšić”, našalih se i, pošto smo popili kahvu i najeli se pršuta koji je
meni bio odličan, a njemu loš jer nije sa Žegulje iz zanoveti, zatražih njegovu
priču.
”Piši”,
veli, ”gubiš trake” i gurnu preda me papir i olovku.
”Dobro. Evo
ovako: 13.06.1993. sam zarobljen sa još četrdesetak drugova. Bili smo na
Rotimlji, na Grabu, još smo kao držali položaj i dobili zadatak da izvučemo MTS. Ništa
mi tu nije bilo jasno. Ako je trebalo izvlačiti, što nismo ranije, a ja opet mislim da
smo sve to mogli zadržati i odbraniti. Nije važno, nije moje da o tom sudim, ali mi
krivo što nas zarobiše.”
”Kako
vas zarobiše?”
”Kako,
jednostavno. Na putu prema Vranjevićima nas HVO okružio i zarobio. Razoružali nas i u Gabelu. U Gabeli
komanda brigade već leži. Boko nas dočekao. Oduzeli nam dokumente, novac i ostalo. U
Rusmira Kohnića oduzeo pištolj, pucao iz njega i onda ga dao
Tadiji Muminagiću.
”Evo, Tadija”, veli ”ti si ovo zaslužio.”
”Je li
rekao po čemu?”, upadoh ironično znajući da je Tadija bio
Bokin zamjenik.
”Nije.
Zna se kakve su mu zasluge.”
Pade mi
na um, kako je taj Tadija, Mirsad Muminagić, Musliman iz
Čapljine, Bokin zamjenik koji
je na lančiću nosio šahovnicu i koji je i meni, dok sam bio u
Gabeli, možda spasio
život jer je spriječio hrvatske kriminalce što ih je Boko poslao da me u samici srede,
održao lekciju iz dostojanstva nekolicini naših intelektualaca. Napisali vojni
intelektualci pismo Boki u kome skrušeno mole logornika da im poboljša uslove u logoru,
a osuđuju Alijinu politiku, zločine koje muslimani vrše nad nevinim
Hrvatima i svašta
još, pa dali Tadiji da preda Boki. Tadija pročitao, pred njima poderao, i s prezirom
rekao: ”Sram vas bilo!”
”Iste večeri”,
nastavlja Ramiz, ”na Heliodrom. Tamo nas dočekao
Slavko Skender, jedan od šefova
straže. Bio je
korektan. U podrumu smo bili dvadeset dana, znaš kako. Tjesno, nužda u kante i tako, a onda
na sprat. Malo je bolje na spratu...
Treći sedmog,
sjećam se tačno datuma, prvi put izlazimo van. U harem na Balinovac. Na rad.”
”Kakav? Šta
ste tamo radili?”
”Kopali.
Mezare. Pojedinačne i kolektivne. Znali smo zakopati po četrdeset mrtvaca dnevno. Nismo
znali koga zakopavamo. Vidiš samo da su civiili. Nakon tri četiri dana promjena posla:
Šantićeva, Bulevar, Šemovac, Bijelo Polje, Raštani, Stotina, Čekrk, Hum... Kopali
tranšeje, utvrđivali bunkere, nosili drva, sve šta im je palo na pamet.
|
|
|
U Šantićevoj
je bio haos. U toku dana bi nam dali vatrogasne aparate koje smo punili eksplozivom,
stavljali štapin i kapislu, a predveče nas vodili na liniju i pokazivali nam mjesta gdje
treba da bacamo te bombe. Uveče, kad se smrači, zapale štapin i narede nam da nosimo na
pokazano mjesto, na položaje Armije. Kad se zarobljenik oslobodi tereta, možeš misliti
u kakvom smo strahu: hoćemo li se uspjeti osloboditi bombe prije nego štapin dogori,
vraća se nazad, ako uspije. Ako ga još neko ne pogodi s leđa ili sprijeda. Pogađali su nas i jedni i drugi.”
”Jeste li
mogli na našu stranu?”, prekidoh ga.
”Ma kakvi.
Niko nije ni pokušao, jer su nam havajci rekli da će ako neko pokuša preći, poubijati
preostale sve do jednog. I kud ćeš i da možeš? Srećom to nije dugo trajalo, valjda
nisu imali više aparata. Ali, had smo im utvrđivali liniju kod
hotela Ero, ono što se
prije zvalo Hotel penzionera, poginulo je nekoliko ljudi, pet, šest, ne znam, tačno, a
osamdeset je ranjeno.”
Zastade Gile,
dade maloj dvogodišnjoj Samri komadić hljeba sa eurokremom, pomilova je po lijepoj maloj
glavici, ja šutim i čekam nastavak.
”Tamo smo”,
priča Gile dalje ”gurali jednog fiata 1300 punog eksploziva na zgradu u kojoj je bila
Armija. Nas pet, šest gura auto, Armija puca po nama. Po nogama. I kad koji padne,
havajac Boško, čini mi se da se tako zvao čovjek srednjih godina, prosijed, što nam je
komandovao, odmah šalje sljedećeg da zamijeni ranjenog. Tu nas je stradalo desetak, a
onda su odustali od tog posla...”
”Bio
si u Vojnu...”
”Au! To je
tek bio džehennem. Bilo nas dvanaest u grupi i bili smo tamo skoro mjesec, a otišli 24.
jula. Bilo više grupa. Mi bili u nekoj garaži, iznad nas civili. Radili i dan i noć. Hrane
malo ili nimalo, tako vode. Skapavaš od žeđi i gladi, a svaki dan neko ranjen ili
ubijen. Kopali tranšeje, pravili bunkere, znaš ono ustaljeno. Degenečenje svakodnevno.
Redovna porcija.
Ranjavali nas
nas. Morali su. A mi morali raditi šta nam se kaže. Tuga. Enes Studenović ranjen. Eno
ga i sad u kolicima. Što ti njega spomenuh? Evo zašto: Odvezli ga nekud ranjenog i dugo
nismo znali šta je s njim, kad u novinama, neke hrvatske ”Slobodna
Dalmacija”, čini
mi se, članak kako se u Splitu liječe pripadnicl HVO-a, a na slici
Enes. Kad sam ga
vidio poslije svega, sjetim se te slike i pitam ga kako mu je bilo. ”Ne pitaj”, veli
”gledali su me nekad kao gubavca, a nekad kao ljutog dušmanina. Prezirali me
tako da sam umirao od straha da me ne ubiju ili otruju. Možda bi mi to i bilo da me nisu
izvukll neki moji prijatelji, Hrvati iz Njemačke.” Reče on i koji su, ali sam ja
smetnuo...
Baju Hodžića
su ubill. Bio u mojoj
grupi. U jednoj razmjeni vatre ranjen jedan havajac. Naredili nama četvorici da ga
prenesemo u sanitet. Uradili mi to i
ništa. Onda Baja otišao u obližnju kuću da donese vode i na putu ga pokosilo po
nogama. Pao. Vojnik naredio meni i Đoni Aliji da ga pokupimo i mi ga prenijeli do njihove
komande, previli ga i ponijeli prema sanitetu, kad pred nas vojnik. Dvije puške nosi.
”Šta
je to?”, pita.
”Ranjen”,
velim.
”Spusti!”,
a uzima pušku i repetira. Onaj što nas je pratio, isto vojnik HVO-a, vidi šta će se
dogoditi, pa mu kaže:
”Nemoj
Laksi, našeg je izvlačio!”
”Ko mu jebe
mater!”, psuje Laksi, a Baja prenemažen i prestrašen moli:
”Nemoj,
djece ti...”
Nije ni
završio, a Laksi pusti rafal u Bajina prsa. Izdahnu
Baja začas, a Laksi, kao da je
zaklao kokoš samo, hladno promrsi:
”Bacite
govna u jezero!”
Kao da
nekad u mislima odluta, zašutje opet, pa neočekivano glasnije nego što inače priča,
prenu me:
”Još je
naša grupa prošla najbolje. Samo jedan mrtav. Baja. Bilo je puno takvih grupa. Svi
su ginuli i ranjavani, mučeni, bjeni, ponižavani... Ali što bi ja o poniženju... Šta
ti gad radi, kako god te ponižava, to je ništa prema ovom. Baja mrtav na pravdi Boga...
I koliko još Baja...”
”Ipak, Gile,
zanima me taj njihov način ponižavanja. I to je
zločin.”
”Ma kakav
zločin. Ništa. Kad te zove
balijom, kao da te miluje po kosi. Ni kad smo
pasli travu nismo se puno uzrajavali. Dođe ustaša i naredi: ”Pasi!”, a mi pasemo. Pravo paseš, jer provjerava. Jedeš
travu, a on s apetitom: ”Tako balije. I vaši na onoj strani pasu travu.”
Onda nam padnu naum naše porodice i misliš. ”Bože, imaju li oni šta jesti? Jesu
li živi?” Te misli zabole, a to što paseš, ništa.
A bio jedan
budalaš iz Imotskog. Roki. Naredio nam da pozdravljamo: ”Faljen
Isus!” Jednom nismo,
a on bio u grupi koju, eto, nismo pozdravili. Zaboravili. Postrojio nas: ”Šta sam
rekao, balije!? Kako se pozdravlja!?” I fista po nama. Redom. Šakama i
nogama sve dok se nije zapuhao i oznojio. Umorio se i prestao, a onda kad je došao do
vazduha veli:
”Od sad,
balije, majku vam balijsku, ima da pozdravite hrvatsku kokoš sa: ”Faljen
Isus! Jeste li
čuli?”
I pozdravljali
smo, kad god je on bio tu. Stvarno, smo kokošima govorili: ”Faljen
Isus!” Malo
smo se u tom našem jadu i zajebavali, ali on to nije primijetio. Samo smo mi znali da se
rugamo, kad bismo govorili: ”FaIjen Isus, hrvatske koke!”
Ama,
šta ću ti pričati. Šta god zapišeš da su nam radili, evo sad zamisli kakvo bi mogao
zlo napraviti čovjeku, čega se god sjetiš, zapiši i budi siguran da su oni to radili.
U Vojnu su radili čega god su se sjetili...
Kad su
nas vratili na Heliodrom, kao da smo došli kući. Istina i tu nas je
Štela jednom
postrojio, prebio Zelu Vukićevića u stroju, još su neki popadali što od straha,
iscrpljenosti, što od degeneka, a on naredio da niko nikom ne smije prići, jer će
svakog ko se usudi pomoći, ustrijeliti.
Eto, moj
komandire, sjeti se Gile da sam mu bio komandir u rezervnom sastavu policije, to ti je dio
priče o ”Plavom orkestru”. Tako su nas zvali jer smo imali uniforme rezervnog sastava
policije, one stare, plave. Bili smo toliko poznati da su nas tako zvala i djeca na onoj
strani. Kad bismo išli
na rad, djeca bi vikala: ”Evo ’Plavog orkestra’!”
”Ko je
bio šef logora u Vojnom?”, okrenuh ga opet na teške uspomene.
”Jedno
vrijeme nismo znali ko je, a kasnije je došao Mario Mihalj.”
”Je li on
znao šta se zbiva?”
”Ha, ha, ha! Čuj,
je li znao! Ali, ima nešto
što nije znao. Nije znao da nam neki vojnici HVO-a, čuvari, daju cigarete, da nam donose
hranu koja nije u programu logora, da neki od njih zajedno s nama kopaju rovove. Ti ljudi
nas molili da ne kažemo kako nam donose. Najebali bi da
se znalo. Oni su to
odlično znali, a rizikovali su.”
Prije
nego smo se rastali rekoh: ”Ima li išta ružnije i tužnije kao kad dobri ljudi moraju
dobra djela činiti krijući?”
”Jer
se zlikovci pitaju”, dopuni me Gile. |
|
