Svetozar Ćorović
RADOST
OMERA GRBE |
Sišavši niz strmenitu
glavicu, oznojen i umoran, Omer se zaustavi kod plitkog vrela, što je izbijalo ispod
oveće gomile krupnog, okrhanog i isprebijanog kamenja; zbaci s leđa rasklimanu krošnju
koja ga počela žuljiti, pa, izuvši postule i podignuvši dugačke nogavice čakšira,
lijeno zagazi u vodu i poče se umivati.
Golemo, išarano kamenje, nadneseno, upravo pogureno nad vodom, ogledalo se u njoj,
te je izgledalo kao da je dolje potonula druga jedna, još veća gomila, naopako okrenuta.
Široki, jaki mlazevi koji su otuda ključali, izbijali i kovitlali se, prelijevali su se
u raznim bojama i čas modri, čas mrki, čas ružičasti talasi klizali su i dolijetali
čak do tankih, čvorastih, krivih Omerovih noga, obujmljivali ih i umivali, i bježeći
natrag kao rugajući se pokazivali mu čitavu sliku njihovu, na kojoj su izgledale još
tanje i još krivlje, i koja, što su oni više bježali i izmicali, sve se više
protezala i utanjivala, dok mu, napošljetku, u tom čudnom ogledalu noge nijesu postale
potpuno slične dvjema dugačkim, šarenim, iskrivljenim granama, koje su pri vrhu spojene
kao čvorugavom gukom nekom, na kojoj se ništa nije moglo dobro raspoznati.
|
 |
- Ih!... I u vodi sam nakazan - tužno prošapta Omer, otirući lice širokim,
čađavim rukavom košuljinim i izmičući se na leđa. – Ih!… I voda mi se ruga...
Pa sjede na travu, izvadi iz njedara skušljanu prljavu duhankesu i poče
zamotavati cigar.
- Jedan, dva, tri, četiri, pet - poče brojati voćke u obližnjem vinogradu,
okrečući se od vrela i kao plašeći se da mu mrska slika ona ponovo ne iskrsne pred
oči. - Šest, sedam, osam...
I škrgutnuvši zubima tresnu duhankesom o travu.
- Blago onom ko je lijep! - viknu iznenada. - Blago njemu!
U ljutini izgledao je još ružniji, odvratniji, nakazniji. Teška, velika,
ćoškasta glava njegova, sa širokim oklepljenim ušima, kao da još više utonu među
nakrivljena ramena i kao da potpuno sraste sa uzdignutom, šiljastom grbom na leđima,
radi koje ga i prozvali Grbo; debeli spljoskani nos još se više raširi i nadeblja, a
golema, opuštena donja usna, na kojoj se uvijek bijelila sitna pjena, kao da se spusti
čak do brade i čudnovato poče podrhtavati. I kao što bi u čaršiji obično udario u
psovke i nečuvena proklinjanja čim bi ga počeli dražiti i rugati mu se, dođe mu sada
i da opsuje, i da podvikne, i da prokune sve i svakoga na svijetu.
- Eh, što ja nijesam?… Eh, što ja nijesam?...
Pa, ne mogavši da dovrši, opet šrkgutnu zubima, stište šake i naglo
dohvativši krošnju, uze čitavu pregršt trešanja, napuni usta i brzo poče žvakati.
Zašušta drveće u vinogradu i jaka sunčana svjetlost kao da preli mlado, mekano
lišće čistim, žeženim zlatom; između lišća, krupne, zrele trešnje počeše goriti
kao razasuti golemi merdžani na širokim tokama junačkim, a nekolike kite, pri vrhovima,
ponosito uzdignute, uzvijahu se i poigravahu poput veselih plamenova na debelim
buktinjama. Nekolike ševe zaplivaše kroz svjetlost i izdigoše se u visinu, a kosovac
jedan, poplašen, zaleprša u obližnjem plotu, iskoči na granu i ljuljajući se poče
zviždukati.
- Nos' te đavo! - Ljutito uzviknu Omer i baci nekoliko trešanja prema njemu. -
Bježi!…
I otjeravši ga, nauznačke podmetnu ruke pod glavu i poče premišljati.
Poče u pameti prebrajati sve čaršilije, koje ga neprestano zadirkivale,
podsmijavale mu se. Svaki put, kad bi naljegao ispred njihovih dućana, dozivali ga oni i
pitali šta je ”u torbi”, nazivajući mu grbu torbom i ukazujući na nju. I nudili ga
da sjedne s njima, da im kaže kad će se ženiti i koju će djevojku uzeti... Svi su
znali da vječito optrkuje oko djevojaka, da pristaje za njima vrišteći i škrgućući
zubima, pa ga zato i pitali. Napomnjali mu i sami imena nekih ljepotica i predlagali da ih
zaprosi. Čak su nagovarali i neke djevojke da se malo ”našale s njime”, da ga
podraže. I čim bi se on, Omer, približio, izvirivale su ga iza kanata, smijale se na
njega, javljale se. ”Opet si ti lijep, Omere”, uzviknula bi poneka lukavo, i on je
odmah zastajao, osvrćao se i, šireći dugačke ruke pristupao vratima i upuštao se u
razgovor.
- Hajde nam donesi vode! - zapovijedale bi mu.
On je odmah išao i donosio vode.
- Hajde kupi oraha!
Odlazio je i kupovao orahe.
I slušao sve šta bi mu koja zapovijedila i, požudno ih gledajući, stenjao,
krivio lice, komešao ramenima. Zatim je odmah pitao jednu po jednu hoće li poći za
njega, odmah je prosio. Hvalio se kako ima svoju kućicu, svoj vinograd i svoju baštu;
obećavao je slušati ženu najpokornije i hraniti je samim trešnjama. Pa opet ga sve
odbijale, sve mu plazile jezik, gonile ga.
- A što me nećeš?… Što?… - pitao je očajno, udaralući se u prsa i
vrišteći prema njima. - Zar ja nisam čojek?
Fati Hasan-aginoj, koja mu se najviše sviđala, za puna dva mjeseca dolazio je pod
pendžere, po noći, i ostavljao među demirima po nekolike kite ruža. I spavao je u
bašti njezinoj, na granama velike šandude, samo da joj otuda može gledati u sobu, kada
se pred spavanje počne svlačiti i kada u lahkim haljinama, počne da se lomi i da se
proteže iznad dušeka, odižući ruke iznad glave i rasipajući kosu po plećima.
- Hajde za me... Hajde za me! - molio je nekoliko puta, pristajući za njom. - Eno
sam uredio sobu... pa za tebe... pa okitio... same šeboje rasuo po šilti.
A kad se ona, nakrivivši glavu i napućivši usne, okretala od njega, jednako je
pristajao i jednako mucao:
- Hajde... željan sam te... Hodi!
Svake jeseni, tako, prosio je po nekoliko njih i neprestano uređivao kuću.
Nabavio i ćilime, i šilta, i jastuke, kupio ogledala, sahane, tepsije. Načinio i
ljuljajku za djecu, i kolica, i čitavu dužinu raznih svirala i pušćica. Što ga više
odbijali, on sve više nabavljao, kupovao, uređivao.
- Daće Alah! - uzdisao je neveselo, čećkajući se po obrijanoj glavi. - I ja sam
čojek... I mene da omiluje neko, zagrli, stisne... Eh... Kuća svoja! ... Đeca!…
Krupna, zlatna zundulja, čija se dva krila blistala kao dvije kaplje rose,
zundajući obleti nekoliko puta uokrug iznad Omerove glave i iznenada, naglo, spusti mu se
na čelo.
- Iš!
- Zzzzzz...
- Bježi!
Udari se rukom po čelu i naglo se ispravi. Mrgodno pogleda za zunduljom, koja mu
opet iznad glave oblijetaše, opet zgrabi šaku trešanja i napuni usta.
- Da mi je ’vako đecu okupiti oko krošnje, - reče - pa da mi ištu trešanja,
a ja tokorse ne dam...
”Daj kopiljane!…” Hehe…
U vinogradu nešto poče šuštati, nekoliko grana počeše se uvijati, krhati...
- Šta je no? - muklo progunđa Omer, prenuvši se. - Ko je sad?…
Neko zapjeva:
Crna zemljo i zelena travo,
Što me nisi pokrila odavno,
Da ne gledam jada golemoga
Da mi drugi moju dragu ljubi...
- Ko li je ono?
Omer nadnese ruku nad oči, da bolje vidi.
- Nurija, duše mi!... viknu začuđeno. - Nurija Ciganka!... Opet krade!... I
krade i pjeva!...
Na jednoj trešnji, u vinogradu, kroz tanko zgusnuto granje, provirivao je čitav
opušteni tur dugačkih, šarenih dimija, a iznad njega, među granama, providele se mrke,
debele ruke i žutom šamijom pokrivena glava Nurije Ciganke, poznate Nurije, skitačice,
koju su svi nazivali sumahnutom i koja ništa ni radila nije, nego išla, lutala, hodala
po mahalama, selima, baštama i vinogradima, prosila, krala i, pjevajući pijanim momcima,
i sama pila s njima, opijala se, igrala... Omer je nekollko puta viđao pijanu i tad ga i
ona, kao i svi drugi grdila, psovala, rugala mu se. Tad je i bježao od nje, sakrivao se,
uklanjao. I, - kao po nagonu nekom, - i sad se pridiže i prihvati za krošnju, da opet
pođe, da se izmakne.
Omere, jesi li ti to? - iznenada viknu ona i promoli bucmastu, čupavu glavu kroz
lišće trešnjevo
Evo ja - surovo odgovori Omer, okrećući joj leđa. - Ja sam, pa šta ćeš?…
Nurija se zasmija.
- Hodi da jedemo trešanja - zovnu ga.
- Neću ja tuđih - okosi se Omer žešće. - Jok!
- Ovo je Bog dao... Ovo je svačije... I za nas i za tice...
- Lažeš… Tuđe je...
I snizivši glas dodade prijekorno
- To ne valja... Ako si željna trešanja, evo u mene... Imam ja...
- I ti ukr’o? - zapita ona živo i izvi se na jednoj grani. - Hihi...
- Jok!… Ovo je iz mog vinograda - ponosito odgovori Omer. - Moje je...
- Hihi...
- Ne lažem ja... Dođi da vidiš - osiječe on, uvrijeđen.
Nurija se zaljulja na grani i brzo skoči.
- Eto me - viknu trčeći. - Da vidim tvoje kakve su... Hihi...
Omer povuče krošnju i gurnu je preda nju.
- Vidiš kako su krupne - reče zadovoljno. Dobre.
- I baš iz tvoga vinograda?
- Iz moga.
Nurija sjede pored krošnje, zabaci rukave od košulje do ramena i halapljivo poče
jesti. Bucmasti obrazi, od kojih je jedan do polovice bio sakriven krajem šamije, koju je
nebrižljivo prebacila preko glave, pa joj peševi padali po ramemma, - naduše se još
više; oči ionako sitne dođoše jog sitnije, stisnuše se, a mali, manji od trešnje nos
kao da se potpuno izgubi, sakri pod izdignutom, gotovo uspravljenom, gornjom usnom. Omeru
se toga časa učini ružna, odvratna, mnogo ružnija od njega samoga, i od čudne radosti
nekakve htjede uzviknuti, vrisnuti, napomenuti joj to... Ipak, pogledavši na obla,
obnažena ramena i nabrekle debele mišice njezine kao da zaboravi na sve pa joj lagano
pristupi i potapša po plećima.
Ih, ko si debela! - reče.
- Hodi!… jedi i ti! - brzo odvrati Nurija i pruži mu nekolike trešnje. - Sjedi.
Omer sjede uza nju, prekrsti noge i opet je potapša.
- I jaka si k’o zemlja!
- Zar?
- Plaha si!
Ona uze među prste jednu trešnju i uzvivši glavom, a zabacivši peševe šamije,
uzviknu obijesno:
- Zini!
Omer poslušno zinu i naglo, ne žvačući proguta trešnju.
I začudo, ukoliko mu se ta ista Nurija maločas, prije nekoliko minuta, učinila
ružna, utoliko mu se sad učinila lijepa, kršna, zamamljiva. Pod čitavim pljuskom meke,
tople svjetlosti svijetlila se i ona, bujala, prelijevala se; obrazi joj se sada plamili,
žarili, gorili, sitne oči širile se i čudno sijevale, gušterovi na mišicama
podrhtavali, grčili se nekako, a žila kucavica, na obnaženom vratu, nabrekla joj,
pomodrila, pa kao da se trza, odskače. I, gledajući je taku, u samome Omeru kao da se
naglo poče trzati nešto, otimati. Neka toplina udari mu u glavu i kao da mu preko očiju
prebaci gustu, mrku koprenu, nešto kao da poče rasti, uzavirati u njemu, i silna divlja
snaga kao da ga nenadano poče raspinjati, dizati, goniti... Gotovo riknuvši, on obrgli
Nuriju i privuče k sebi...
Negdje, nedaleko, ponovo zazvižda jedan kosovac i drugi mu se odmah odazva iz
vinograda. Na vrh pogurene gomile one, iznad vrela, iskoči odnekuda jedno jare, odiže
glavu prema nebu i poče vrečati, a ispod noga mu otiskoše se nekoliko kamena i sa
silnom tutnjavom i hukom skotrljaše se u vodu. Nekolike vodene kapi poškropiše i Omera,
koji je zajedno sa Nurijom kupio trešnje po travi i trpao ih u izvrnutu krošnju, -
zaboravio i da je uspravi - a trpajući neprestano gledao u nju i blesavo se smijao.
Činilo mu se kao da se ona sad stidi, snebiva i sakriva pogled od njega, i to ga nagonilo
na smijeh. I želeći zar da je osokoli, hotimično je kupio baš one trešnje koje su
bile bliže njojzi i tako svoje ruke miješao s njezinim.
- Eh... eh... vidiš... jopet ja nijesam toliko ružan - najpošlje se usudi da
ponovo progovori. - Eto...
Nurija ne odgovori.
- Vidiš… i ja... imam dušu, tijelo… Svi su mislili da sam ništa... da ja…
da ja nijesam ni za života… Pa je pomilova po obrazu.
- Samo ti... eto ... – reče meko. - Ti razumiješ... znaš... sve vidiš.
Nurija mu se sad nije činila samo jedna ljepotica nad ljepoticama nego i
najpametnija, najrazumnija i najbolja djevojka na čitavom svijetu. Ko bi se samo i usudio
da spomene sad njezinu sumahnitost, Omer bi bio gotov da se posvađa, pobije s njime.
- Hajde sa mnom - dodade tiho, kao sa strahom nekim,
nadnoseći se nada nju. - Hajd.
- Đe? - zapita Nurija kratko i podiže glavu.
- Sa mnom… kući… da mi budeš žena…
- Tvoja?
Omer stisnu jedno oko i poče čupkati travu.
- Imam svoju kuću - prošapta - i svoj vinograd, bašću...
- A imaš li rakije? - brzo zapita Nurija.
- Biće, ako hoćeš, i rakije... Svega...
Nurija slegnu ramenima.
- Pa hajdemo - reče mirno. - Napićemo se.
Ustadoše oboje i krenuše prema šeheru. Nurija, uzabrala jednu grančicu, pa
njome maše ispred očiju i zvižduče, a Omer uprtio krošnju na grbu pa kaska pored
nje...
- Lijepo će nam biti, kad budemo zajedno - reče kaskajući. - Ček’o sam toliko... pa mi Alah posl’o
tebe... pa ćeš viđet’ kakav sam ja…
- Daj mi groš! - uzviknu Nurija iznenada i zastade. - Imaš li?
Omer je pogleda.
- Što će ti?
- Da kupim oraha...
Omer se kucnu po džepu i namignu.
- Imam ja para - reče - i kupiću ti... Svaki dan kupovaću... I đeci ću
kupovati vazda. Kad se vratim iz čaršije, pa kad me sretnu i zapitaju: ”Šta si donio,
babo?” davaću im pregrštima.
Pa kroz zube procijedi:
- Otkad sam na to mislio!… Otkad sam to ček’o!… |
 |
Došavši do šehera, Omer ne htjede proći čaršijom,
bojeći se, zar, da mu se čaršilije i pred Nurijom ne bi narugale. Odmah okrenu malim,
krivudavim sokacima, kuda u to doba nikoga nijesu mogli sresti, osim nekolike kokoši što
su čeprkale pred vratima i poneku mačku, koja je kunjala na pragu. Čak ni bllzu kuće
nijesu nikoga pazili i Omer je sasvim mirno potegno veliki ključ iza pojasa, otvorio
vrata i pustio Nuriju na avliju.
- E, ovo mi je kuća! - uzviknu spuštajući krošnju. - Moja kuća.
- Lijepa - reče Nurija i pogleda unaokolo.
- Je li?
I povede je u sobu.
- I puna, evo, i puna - dodade... - Svega ima... Sve sam ja... sve ovo... sve
čekalo na ženu... na te...
- A đe ti je rakija? - zapita Nurija, sjedajući na šiltu. - Donesi!
- Sad će biti!...
Omer izvadi iz njedara veliki, šareni jagluk, sav uprljan, s mukom razdriješi na
jednom ćošku zavezani rogalj, i izvadi nekoliko groša.
- Vidiš da imam - reče. -Sad će biti...
Pa brzo iziđe iz sobe i pođe u čaršiju. Nije se obazirao ni na koju stranu,
makar što su ga iz mnogih dućana zvali i dozivali, makar što su podvikivali za njim.
Sad se nije ni ljutio ni na koga, ni psovao. Neka viču, neka se rugaju koliko im drago,
samo kad ga je Alah pogledao, kad ga nije ostavio sama, da ugine kao suho drvo, i on i
pleme njegovo. I ko zna bi li se oni rugali, kad bi saznali za ovu neobičnu milost
Alahovu?… Ko zna?... I Omer zamisli kako će se svi začuditi kad saznaju za ženidbu
njegovu i dođe mu da se glasno zasmije, ondje, nasred čaršije. Može biti i zastidiće
se tada svi pred njim i pokunjeno oboriti glave. Mnogi će mu, možebiti, i pozaviditi,
kad drugi put prođe čaršijom, pa veseo, pa srećan... Ih!
Kupivši rakije brže bolje krenu kući i, čvrsto držeći bocu u džepu, poče
smišljati kako bi se našalio s Nurijom, kako bi je prevario... Bi li slagao, izmislio
štodog, pa da se ona začudi i tada da joj se nasmije? Bi li je malo naljutio?
- Šta bih
I, ne smislivši ništa, dođe do vrata, otvori ih i veselo, uzviknu.
- Evo!
Ne odazva se niko.
- Nurija! Evo rakije! - viknu jače i potrča u sobu.
Nikoga ni u sobi.
- Nurija!
Pa ispusti bocu i blesavo pogleda prema vratima.
- Duše mi, otišla je - promuca. - Pobjegla!
Ipak ne malaksa, niti poče očajavati. Neko ludo, neobično samopouzdanje, kao da
ga svega opi, osvoji, kao da mu pamet pomuti. Brzo, ne razmigljajući, otrča u sobu,
nađe svoje praznižno odijelo, što ga je oblačio svega dvaput u godini, o Bajramima - i
žurno se poče oblačiti.
- I ja sam čojek - kresnu odlučno, zagledajući haljine... - I ja... Zna, ona...
Namještajući se uzviknu jače:
- Neću se više ni svlačiti, dok mi ne dođe jopet, dok je jopet ne domamim...
Čekaću je ’vako, tražiću...
I ustrese ramenima, i škripnu zubima.
- Sto godina čekaću!… Muka je jedna dok Alah prvi put pomogne a potlje...
potlje je kolaj!...
Omer naturi fes na čelo, udari se po širokom trabolozu i podbočivši se rukama o
kukove iziđe iz avlije.
Niko ga nikad nije vidio tako nagizdana i tako ponosita.
(1911) |
|
|
